.

Probudio sam se malo"umoran".

Dok su me napuštala zadnja alkoholna isparenja od sinoć zazvonio je telefon. Nisam imao ideju ko me zove u devet ujutu.Rekao sam jedno oficijelno DA očekujući nekog bezveznjaka koji u to vreme nema prečeg posla nego da me smara.Sa druge strane čovek me pitao vrlo ljubaznim glasom;
Da li ste vi Kosta Babić?
Rekao sam: Da, ja sam.

Poštapam se naslovom iz komentara koji je napisala yugaya i dok ona ne nadje vremena i napiše priču, kako je i obećala, moj komentar na komentar je:

Kako bi to bilo da u bavljenju decom potrošimo nešto truda, prstohvat ljubavi i ostavimo samo malo mesta za iznenadjenja?

                                                    "Život je ono što ti se dešava dok ti praviš planove za život."/Lenon/

   Ej, što volim nedelju. Zatvorim se u sobu, uključim TV i otpadam ceo dan na krevetu. Odem  do toaleta iz poštovanja prema sopstvenom telu i organizmu, malkice u kuhinji pomirišem da li mi nešto odgovara njuhu, ukusu, očnom živcu ... zavirim u frižider uzmem hladno, osvežavajuće i sa tim se vrnem u sobnu hladovinu. Onda mi nekakav vrag ne da mira, pogledam, knjiga se upiljila kao da hoće da me proždre, stavim je na grudi, a ona bubnja, izvadim papirić za obeležavanje, 157.strana.... „bila je to grozno ledena zima potkraj 18.veka. Mladi Teodor lutao je siromašnim, opustošenim ulicama, kapci prozora zatvoreni, vrata zamandaljena kako ne bi toplota izlazila, namernici ulazili, a on je birao retke kuće iz čijih dimnjaka je kuljao dim. Prisećao se udbonosti  svoga doma iz koga je otišao svojom voljom ne pristajući na ultimatume bogatih roditelja.„ Pa, dobro, Teodore zar si našao zimu da se inatiš, to se radi u proleće, do zime te prođe i zar si toliko gadljiv na bogatstvo?!

U prethodnom postu sam pokušao, kroz porodičnu priču, ilustrovati kolika konfuzija vlada u našem društvu. Koliko se zapravo vrluda. Koliko je ta konfuzija objektivne prirode a koliko je vrlo svesno produkuju centri društvene moći. Da nije tih objektivnih faktora, ni ovi veštački, izvedeni, ne bi bili tako efikasni u bacanju lažnih mamaca, a kroz vreme od sebe samih pravili nove alatke zaluđivanja.

Sva ta konfuzija, rezultirala je onim što danas možemo pročitati i među vestima na sajtu b92, a što zapravo i nije vest jer to znamo po vlastitom iskustvu - Srbija

„Dakle, postavljaju vas za ministra nekog takvog ministarstva, i vi prihvatate. Vaše postavljanje biva obavljeno, dolazi dan preuzimanja resora i vi polažete zakletvu ili dajete neka svečana obećanja, slikaju vas, svi vam čestitaju i vi stižete u svoju novu kancelariju blistavi od slave i sujete. A tamo, pred samom kancelarijom dočekuje vas neki čovečuljak sa crnom aktovkom. Pre toga vi ste već razgovarali sa prethodnim ministrom, već ste upoznati sa opštim stanjem, već ste bili predstavljeni sekretarima, podsekretarima i podsektretarima podsekretara, ali, dotle vam niko nije spomenuo čovečuljka sa crnom aktovkom. Onda čovečuljak pažljivo zatvara vrata vaše kancelarije i otvara aktovku. A tada iz nje počinju da iskaču guje i druge otrovnice: koji su kriminalci na našem platnom spisku, ko krade za nas, kako se deli korupcionaški novac od ministra nadole. I koliko mrtvih već imamo, jer, u aktovki ima i ubistava. Vi tada možete da uradite dve stvari: ili da odmah podnesete ostavku, uz odgovarajući skandal koji bi svakako usledio ili da shvatite da ministar znači i to. „                Rosa Montero

Dan treći, 8. oktobar

Nisam sama!

Od ranog jutra, kakao sam napustila Sjange, sustižem planinare na nizbrdicama a onda me oni pretiču na usponima. Ne prođem ni pored jedne grupe a da me neko nešto ne upita i ne zaustavi nakratko, ili krene sa mnom uporedo. Svakoga zanima otkuda biciklista na ovoj ruti i da li ću voziti preko Thorunga La prevoja. Kad im odgovorim da putujem više od dve godine biciklom i da nameravam da pređem preko tog pasa jer znam da je moguće, da su i drugi biciklisti to uspeli, iskreno mi čestitaju na odvažnosti. 

U jednoj od grupa upoznajem Kanađanku koja je pre četiri godine putovala biciklom od Engleske do Indije – takođe sama.