Prema Hrvatskoj nisam nimalo ravnodušan nikada bio: otac mi je Slavonac rodom, a mi smo, kao dica, odrastali na otoku Hvaru, budući da je tata radio za Minel Kotlogradnju, pa budući da su oni podigli strojeve u splitskoj toplani 1970-ih, on se tamo skompao s frendovima inženjerima koje smo svi, ovako jednoznačno i familijarno bezrezervno zavoleli, pa smo mi odlazili kod njih na more leti, a oni bi nam uzvraćali posete zimi, u velikoj Prestonici nekadašnje nam države. Sve to, nažalost, jedno višedecenijsko druženje, prekinuo je rat. Mi smo izgubili vezu s njima, oni sa nama, telefonske veze nisu radile, pisma nisu odlazila, i nesretna Juga se rastočila ka' Leut u olujnome moru...

L E T NJ E S I T N I C E

Odnos države prema kulturi je tema koja ne silazi sa štampanih stranica a ima o tome i na televiziji. U tim žalopojkama prve redove zaposedaju uglavnom Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti, filmsko stvaralaštvo, teatri, zaštita spomenika kulture, izdavaštvo i tako bi se moglo još nabrajati a gde državne nadležne institucije, posebno Ministarstvo kulture, ne prate svoje obaveze i ponašaju se nedovojlno odgovorno nanoseći štetu kulturi, mada im je unapređenje kulture obaveza zakonom određena. U toj priči zaboravljeni su dragoceni pregaoci, ali ne manje važni, koji svojim ličnim naporom i delovanjem pokrivaju ogroman prostor realnog kulturnog života i doprinose, možda i više od onih prvih, da kultura opstane i ne potone sasvim. Galerije, male pozorišne scene, ateljei, umetničke radionice i druga mesta gde se stvara autentična kultura i promoviše su zapostavljena i ostavljena da se sama o sebi staraju i snalaze.

 

ČESTITAM !

 

U najnovijem, 91. broju satiričnog časopisa "ETNA" (http://www.etna.dencic.com/), koji već desetu godinu uspešno uredjuje i postavlja na internet književnica Vesna Denčić, objavljena je porodično - otadžbinska drama 'AJDUKOVIĆI. Radi se o crnoj komediji situacije,

Док сам се у једном будимпештанском тржном центру двоумио око избора божићних поклона за своје ближње, поглед ми паде на сат. Било је тачно 12 и 21 минут. Месец децембар, лето господње две хиљаде дванаесто. Упс! Значи, стигао је.

Једна госпођа тада рече како је заборавила наочари, па се упорно распитивала за квалитет дуготрајне новогодишње шминке. Пошто она није била једина муштерија у радњи, продавачица је сматрала да јој не треба поклањати нарочиту пажњу, па је ужурбано наставила да пакује управо пристиглу робу.

Све је то зачуђено посматрао старији господин, чија је корпа била празна.

čak i kad lažem a nikad ne lažem.

Stižem po običaju prvi, na mesto dogovorenog sastanka, naći ćemo se u bašti Kolarca u Knez Mihailovoj, kiša pljušti a ja s malkice zluradim osmehom na licu nalazim suvu stolicu ispod jednog od onih ogromnih četvrtastih suncobrana, sedam i zapalim cigaretu. Nije prošao minut, Anica me s leđa grli i ljubi u obraz: Idemo mi ipak unutra, ovo je potop. Uskoro će 50 godina kako sam stalni gost Kolarca, konobar nas, zato što ja pušim, vodi za njihov sto. Anica poručuje Tursku kafu i čašu obične vode,

gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica 

 

Još je nešto sasvim osobeno kod ovog romana, u odnosu na mnoga druga književna dela koja tematizuju Holokaust. Iako, kroz moto romana, „Iza svakog imena krije se priča“, i navođenje 9000 imena ubijenih italijanskih Jevreja, Drndić podseća na značaj svake pojedinačne žrtve, Sonnenenschein je, pre nego roman o žrtvama, roman o njihovim dželatima.

 

 

gost autor: amos oz

i: bilivjumi, ljudi slušaju muziku.