SMAK U PRODAVNICI POKLONA

Док сам се у једном будимпештанском тржном центру двоумио око избора божићних поклона за своје ближње, поглед ми паде на сат. Било је тачно 12 и 21 минут. Месец децембар, лето господње две хиљаде дванаесто. Упс! Значи, стигао је.

Једна госпођа тада рече како је заборавила наочари, па се упорно распитивала за квалитет дуготрајне новогодишње шминке. Пошто она није била једина муштерија у радњи, продавачица је сматрала да јој не треба поклањати нарочиту пажњу, па је ужурбано наставила да пакује управо пристиглу робу.

Све је то зачуђено посматрао старији господин, чија је корпа била празна.

- Смем ли да вас питам нешто, моје даме? – обратио им се.

Продавачица и жена са шминком у руци га упитно погледаше.

- Питајте, ако баш морате. Ја сам данас у великој журби – рекла је продавачица прекорно и вратила поглед на кутије пуне шампона за косу.

- Молим вас лепо, која је сврха паковања те робе и толиког загледања ове шминке? Да ли ви знате шта нас управо сада чека? – упитао је човек дискретно, али довољно гласно да га чују сви који су се налазили у близини.

У продавници настаде тајац. Неки људи погледаше на сат, а жена која је држала шминку бојажљиво је врати на полицу.

- Па јесте, паметно кажете. Бог зна шта ће бити са нама. Не треба ми шминка док не видим има ли нам спаса - рекла је и полако кренула према излазу. Као по команди, за њом је, глумећи равнодушност, кренуло још неколико купаца.

Продавачица је погледом ошинула купца са празном корпом и довикнула шефу да га спречи да им даље растерује муштерије. Човек је два, три пута мљацнуо устима и почео да објашњава разлоге свог доласка.

- Ви сте увек љубазни, конструкција је челична, а на полицама имате понешто и за јело и пиће. Могли бисмо да преживимо смак света, док неко не дође да нас спасе. Знате, могао сам ја и код куће да чекам тај час, али искрено, пензија ми не дозвољава да гомилам залихе хране и пића у шпајз – говорио је, не приметивши да га осим нас слуша и шеф продавнице.

- Е па грешите, драги господине. Одавде не бисте извукли живу главу, јер чим нестане струје ми у сутерену губимо довод ваздуха. Џаба вам онда ове наше хране и пића. Дошли сте на потпуно погрешно место, схватате? – рекао је шеф и намигнуо нам.

Купац се озбиљно загледао у његово лице, а затим је погледао и нас. Сви смо били озбиљни.

- Шта? Сад ми то кажете? Никада вам више нећу доћи, знајте!  – викнуо је и похитао према излазу.

Док је усплахирено трчао уз покретне степенце и гурао људе око себе, већ је било пола један. Један микрокосмос је тако, пред нашим очима, склизнуо са своје путање и убрзано тонуо у потпуни бездан.