ali tu je stari, plavi kauč
i noćni stolčić i čaša piva u ruci
minuti puni samoće
razapeti kao sin božiji na svakom od ova četiri zida
i crno-beli snimak koncerta u sali ’’Čajkovski’’
Moskva
1965. godine u izvođenju Leonida Kharitova
omalenog Rusa koji sa metar udaljenosti od mikrofona
ruši svodove hale
brutalni bas bariton čija dugmad sa uniforme
hipnotišu plavuše iz prvog reda
dok partijski drugovi ponovo slušaju fanfare rata i tapšu

Na ulazu je lik sa istetoviranom svastikom na listu desne noge. Stoji naspram obezbeđenja i gleda ih popreko. Sa visine. To malo mastila, to malo mozga, spid u nozdrvi i najk šuškavac. Dok nas pretresaju žalim mu roditelje. On je samo treća generacija govana čiji se pradedovi nisu odazvali pozivu za Solunski front. Ne volim nacionaliste, ali sam ih oduvek zamišljao bez ikakvih obeležja. Samo ponos i veliko srce. Oni koji neće reći da su nacionalisti već rodoljubi. Ovaj magarac mi je oduzeo previše vremena i pažnje.
Ne osećam se dobro od sinoć. Želudac mi je otekao i ne radi najbolje. Zbog toga sam zakucan u beton, sa pogledom uprtim u binu, obliven hladnim znojem, ugašenog pogleda.

Zove me dok spavam. To mrzim. Nikada mi neće biti jasno zašto svaki put ustanem i bez razmišljanja idem do njega. Otvaram oči i skačem sa kreveta, gegam se do kuhinje i pozdravljam ga klimanjem glave. Gazda ćuti.
Sedam i doručkujem. Jedem brzo. Nisam siguran u čemu je štos. Zašto ćuti a zvao me je. Maltene se drao da ustanem. Ipak - on je glavni. Izvukao me je sa ulice, dao mi da kuntam kod njega i hrani me. To mora da se poštuje.

Uzmi me za kuma, ili starog svata, ili za devera ako nemaš brata... Svadba, svadba...

Dobro vi nama došli!
Bolje vas našli, domaćine.
Gde je mladoženja?
Tu je negde, vrzma se... Još malo pa će da ode po mladu, aha! Lepa će nam biti mlada.

Kuća vredna miliona... 4 sprata. Nekakvo stovarište pored. Najverovatnije zaslužno za silno domaćinovo bogatsvo.
Trubači. Mnogo njih. Ponosni mladoženjin otac na malopre opisan način dočekuje goste. Svi se osmehuju. Pola njih prvi put vidi. Kao

Početak maja je pun stomak u opustošenoj mesari, papirić sa kaucijom za dve gajbe piva i džak ćumura. Sredina tog meseca je preživanje i preživljavanje. Između su obaveze. Gomila izmišljenih obaveza. I zidovi između kreveta, pisaćeg stola i ormana. Veliki prozor sa klima uređajima u daljini.

Niko ne zna kako se osećam. Niko ne može ni da nasluti. A i nije me briga.
Važno mi je da ja znam kako se osećam. Ionako ću uskoro ostati sam, čim mrak prekrije grad, kada bend odsvira poslednju pesmu, kad se poslednje čaše naliju pa isprazne, kada bankovni račun bude ravan nuli. Jednostavno - kada dođu problemi. Iako su već pristuni, za druge su nepimetni, nenametljivi. Zapravo, to je moja krivica. Ja ih ne iznosim pred ljude, kao neki, zašto da tražim sapatnju? Nisam ja takav.