Ko smo mi? Žmu i ja... i svi oni rođeni sedamdesetih ..i ranije... Ovo nije blog o dobrim, starim vremenima... Jer ta vremena kad smo intenzivno "izlazili" nisu ni tako stara, a nisu bila ni tako dobra. Odrasli smo u malom gradu, osamdesetak kilometara od Beograda. Počeli smo da izlazimo početkom onih kriznih, nesretnih devedestih. Naš grad je nekako zaobišao prvi nalet turbo-folka, dizelaša, sponzoruša i sveg jezivog kolorita uobičajenog za predstavu o tom vremenu. Nije da ih nije bilo... ali su bili znatna manjina. A i mesta za izlaske strogo su nas razdvajala...  Bilo je cool (mislim

 Početkom osamdesetih dok je radio "Dinu", Linč  je nacrtao jedan kaiš stripa od četiri kadra koja su gotovo identična: dan, drvo, kuća, dvorište, ograda, u daljini fabrika iz čijih visokih dimnjaka kulja dim i u dvorištu jedan crni pas vezan lancem koji zateže do pucanja, toliko bijesan i napet da uopšte ne može da spava, da jede, samo može da reži i to jedva. U kući žive vlasnici psa, Bil i Silvija, i strip se bazira na njihovim komičnim dijalozima u oblačićima pri čemu sadržaj crteža ostaje uvijek isti. Tri kadra dana, u kojem Bil i Silvija (eventualno) nešto progovore, smjenjuje poslednji, četvrti identičan kadar noći u kojoj svijetle polumjesec i upaljeno svijetlo u kući što se probija kroz prozor u dvorište u kome je pas konstantno napet, zategnut i bijesan i tako... sve ispočetka. Linč je strip nazvao "Najbjesniji pas na svijetu" ["The Angriest Dog in the World"] i objavljivao ga je jednom sedmično u "LA Reader"-u tako što bi svakog ponedeljka telefonirao redakciju i diktirao im novi dijalog koji bi oni potom upisivali u oblačiće i tako punih devet godina (od 1983-1992).

Jedna sitna vest kaze daje u Subotici probadjen mrtav bivsi clan Otpora Branimir Nikolic.

Na kraju vesti stoji:

 Branimir Nikolić je tokom 90-tih bio poznat kao borac protiv Miloševićevog režima, prvo kao član Lige socijaldemokrata Vojvodine, a potom kao aktivista Otpora.

Posle 5. oktobra 2000. godine bavio

Neko tamo je pokušao da usred bela dana, u centru grada, u glavnom gradu, naočigled punog autobusa izvede devojčicu od trinaest godina iz autobusa protiv njene volje.  Šta je hteo, taj neko, sa svojim saučesnikom, ne želim ni da razmišljam. Jer je suviše strašno.

Imao sam osam godina, bio sam u drugom polugodištu drugog razreda osnovne škole. Ne znajući najasnije ni čemu služe razni delovi mog tela ali indoktriniran odasvud i od svakoga a posebice od učiteljice nam, rešio sam da u strogoj tajnosti, krijući to kao zmija noge, čestitam Drugu Titu rođendan! Moja tajnovitost je nastala iz želje da kad mi Drug Tito bude uzvratio i zahvalio se, na sva zvona, mašući odgovorom, to objavim znanim i neznanim i podignem svoj ionako visok rejting. Danima sam šetao od trafike do trafike nikako ne mogući da se odlučim za razglednicu koju bih mu poslao, na kojoj bih napisao čestitku! Naposletku sam kupio jednu u jarkim bojama na kojoj je bila fotografija potoka oivičenog žbunjem i iza gustom šumom.

SLOBODA ZA IDOLA MLADIH! ZA ZDRAV BEOGRAD! UPOZORENJE!!! DEŠAVANJA KOJA OPISUJE OVA BROŠURA SADRŽE NASILJE, NEPRAVDU, TRAGIKOMEDIJU I PATETIKU.NIJE PREPORUČLJIVO ZA GADLJIVIJE ČITAOCE.

Pa, dragi prijatelji iz R021, vi ste onaj radio koji sve što kaže to i misli, kako ste, šta ima ? Šta ste lepo radili danas ?

Pisali, brisali, vikali, ćutali ?
Da li vas je neko posetio ?
Da li vas je neko nazvao ?
Kako mu je ime, šta je imao reći, kako je to govorio ?

Godišnji odmor bio je gotov, po malo na silu. Pravila iz Servisne knjižice bila su jasna, obavezni servisni pregled za novog Fiću, kupljenog pred letovanje, nalagala su dovoženje limenog čeda na prepovijanje pre nego što se na cajgeru pojavi cifra 2000. Letovanje nam je, obično, počinjalo prvog julskog vikenda, da se spoje Dan borca i 7. juli a završavalo se poslednjeg vikenda u avgustu. Medjutim, to leto je bilo potpuno pomereno.

Prvo su se majska gibanja prelila u Beograd. Nije da sam znao šta se tačno dešava, ko će da pazi na još neka gibanja kad se haotično kreće izmedju Histologije, preferansa i romantike. Ipak, pod uticajem sredine, proširio sam, na račun nauke koja nije zec pa da pobegne, svoje interesovanje i na okupljanja na Filozofskom i ispred njega, sve dok nisam čuo nekog govornika koji se popeo na trolejbus i, sa savijenim kačketom u ruci, uz frenetično odobravanje mase, a ruke su već bile, i bez aj`mo, gore, sa stisnutim pesnicama.