Duboko sam uvređen ali nimalo iznenađen. Naslovi u novinama, elektronskim medijima a bogami i na malim ekranima naših čarobnih kutija počinju besomučnu hajku na policajce koji su „brutalno pretukli urednika NIN-a“. Odmah je pronađen i video zapis bezbednosne kamere koja treba da dočara taj „vandalski“ čin „neobuzdane horde nasilnika“ koja „nevinašce“ prebijaju na očigled zgroženih građana.

Nazivate nas braćo Srbi i sestre Srpkinje: Džukelama, Pubovima, Skotovima, Glupacima, Drotovima. I u pravu ste.

Vi nama možete sve a mi vama ne smemo ništa.

Koliko ću još puta da utvrdim da ljudska domišljatost u pravljenju budalaština nema granica?

Kažu, prijavljen skup "Zaštitnika prirodnih bogatstava", koji, gle čuda, treba da se održi baš kad i Prajd, a učesnici će malo da nose primerke tih "prirodnih bogatstava"

Lajtnant Petar Manojlović, vojni kartograf u službi Njegovog Veličanstva Franca Jozefa  I, bio je dovitljiv mlad čovek nemirnog duha. Kreativan, reklo bi se danas.  Službujući u Beču, daleke 1870.godine,  došao je na ideju da monotone žućkaste poštanske dopisne karte KundK  monarhije učini zanimljivijim i lepšim. Na kartonu formata dopisnice u tehnici bakroreza otisnuo je vinjetu Carigrada sa leve , Moskve sa desne strane, a po sredini parobrod sa natpisom Srbija. I na desnoj i na levoj obali stajali su ljudi zagledani u parobrod, a sve ih je natkriljivao ogromni zmaj. Svoju živopisnu dopisnu poštansku kartu lajtnant Petar, inače rodom iz Sentomaša, poslao je poštom u Sombor na adresu svoga strica Demetra Manojlović, tamošnjeg advokata.

Pop ubio štićenika zato što je uneo drogu. NE, ON GA JE UBIO,  ZATO ŠTO JE LUD.

Ko je tom idiotu omogućio da na bilo koji način više kontaktira sa ljudima nakon snimaka njegove torture u manastiru. Ko je tom kretenu omogućio da bilo šta radi u životu sem da kopa na njivi ili kanale za vodovod i kanalizaciju.

Opet ja o "trgovini ljudima". Red je da se oglasim na ovu temu, upravo se završava mesec borbe protiv trgovine ljudima, a mi smo završili sve pripreme za projekat "Moderno ropstvo" koji će, verujem, promeniti svest mnogih ljudi kada je reč o ovom obliku organizovanog kriminala. 

Čak je seriju spomenula i  Condoleezza Rice u svom izveštaju :) u kojem svakako

Genova, Italia, grad u kome zivi i radi Renzo Piano; grad u kome je rodjen Kristofer Kolumbo; grad u kome se rodio Guiseppe Mazzini, Anima d'Italia i mesto gde je upoznao Garibaldija; mesto rodjenja Ligurijske skole koja je dala neke od najboljih radova Rubensa i Van Dajka; vazna i prelepa luka na severu Italije...grad u kome su poceli da se ruse snovi o ponavljanju najveceg uspeha u istoriji fudbala na Ex-YU prostorima 1991 godine, zahvaljujuci

Ljubaznošću g. Svete Stojanovića, svoje prve radove, pod nikom Jeremija, objavio sam na njegovom blogu Черевићан, kao gost autor od 25.maja do 15. avgusta prošle godine.

Manji deo tih radova već su bila zrnca u nepreglednoj zvezdanoj prašini Gutenbergove galaksije i mogli su se pročitati u Književnim novinama, Književnom listu, Politici..., a veći deo tekstova pisan je za blog b92.

Posle 13 objavljeih radova na blogu g. Čera, uredništvo bloga je uočilo moje napore i dodelilo mi autorsku opciju. Od tada, kao autor, na blogu b92 postirao sam više od pedeset tekstova.

"Је ли, Тасо, а зашто ми не радимо у петак", питају ме пре неколико дана моје колегинице и колеге у школској зборници, све професори, високообразовани Срби.

"Па зато што је то Дан примирја који слави цела Европа, па ето и ми."

"Каквог примирја?"

 "Па у рату. На тај дан је потписано примирје и коначно заустављен покољ у којем је страдало 20 милиона људи."

 "У ком рату?" 

 "Па у Великом рату. Првом светском рату," кажем им ја.

 "Е, свашта! Па где баш сада пред тромесечје када треба да оцењујем ђаке!"

 Добро је, мислим се ја, што колега историчар тренутно није присутан у зборници. Таман би колабРирао као и сваки колабРирациониста да је чуо овај разговор.