Na deponiji smeća svačega ima, tu su ruže koje divno pristaju đubrištu kao što pristaju i pesmi, ruže koje počinju da zaudaraju kao ljudi, ruže na koje sleću muve, ruže koje su držane u kristalnim vazama, ali i ruže vezane žicom kao zločinci.
           U zapisu zapisu Molitva protiv kulture, Mirko Đorđević citira novopromovisanog sveca-antisemitu Nikolaja Velimirovića: „Zašto ne bi imali molitvu protiv kulture kao zbira svih zala? Mislimo da bi trebalo odrediti jedan državni molitveni dan u godini kada će sav narod sa svojim starešinama moliti se Bogu i Gospodu da ga spase od kulture." Želja pokojnog vladike se (još uvek!) nije ostvarila, ali to uopšte nije povod za radovanje, kako se isprva može učiniti. I ono malo kulture što imamo, naime, bacamo polako na đubrište ukoliko nema taj neki komad kulture pravoslavnu konotaciju, pa nam tako svaki dan postaje dan bez kulture. Mogu da zamislim da bi se najnovijem razvoju situacije „sveti" Velimirović većma radovao, jer za njega je kultura bila isto što i gordost, mržnja, divljaštvo, bezbožništvo, krivoverstvo, nasilje, grabež, bogohulništvo i svakakvo nečoveštvo.

Milan Nikolić

Ko životari na Parnasu, a ko se bahati na Olimpu savremene srpske književnosti (drugi, završni deo)

"Ana Karenjina" nalazi se u lektiri za drugi razred srednje škole, dakle predviđeno je da je čitaju šesnaestogodišnjaci. Uopšte ne ulazeći u to da li i koliko klinci sad i čitaju lektiru, ili umesto toga odgledaju film ili ni toliko, pokušavam da raspetljam šta sam ja sa šesnaest godina mislila i na koji način sam razumela Anu. I odgovor je – ništa i nikako. Ana kroz svoju aferu sa Vronskim upoznaje strast, upoznaje sebe kao ženu.

******

Upoznajte Magdu Janjić.

Tviterašicu. Pesnikinju. Novinarku.

Tim redom sam išla ja i nabasala na blog.

Pa se zagrcnula.

      Zamisli, živiš u mraku, zamisli nagađaš put do kuće, a posle naučiš. Jedna prodavnica, jedna škola, vrtić, kafić. Sve po jedno. I svi su jedno. Doslovno. Zamisli, vraćaš se pijan kući, i svi to vide, pa si posle toga odmah u drugom stanju, i jebeš se sa komšijom, a možda i sa onim drugim, možda si narkomanka i majka ti je kriva. Da, zamisli da živiš u tom industrijskom naselju u kom živi 2000 ljudi, i zamišljaš da je to Detroit, ali nije. Nego je Besni Fok. I pripada Beogradu, Paliluli i tu nema ništa. NIŠTA.

Onda je ovaj kraj Srbije bio gotovo sasvim pust, ne znam:ili je to bilo zbog kakvog iselenija, ili su Turci narod rasterali, ili je kuga pomorila.

Prota Mateja Nenadović

Šta ćeš da učiniš vladaru moj? Kuga je svuda oko nas. Šta ćeš da preduzmeš? Umiru ljudi svakodnevno. Neki su već odavno pobegli, vladaru moj, a ovi koji su ostali sede i čekaju. Valjda tvoju odluku, tvoju pomoć. Ili pomoć od Boga. Eno, crkve su pune. Hiljade se mole i iščekuju milost. Ispred tvoje palate, stoje mnogi drugi. Obećao si im život, a smrt im svakodnevno na vrata kuca i decu im poziva.

Danas smo saznali tužnu vest da nas je napustio divan čovek - Mirko Đorđević.

Za jednu malu kulturu kakva je naša to je ogroman gubitak. Čovek renesansne kulture i znanja, skroman, čestiti i moralno uzvišen, otišao je na Veliki Petak. U tome ima neke simbolike, jer je Mirko bio apsolutno čovek koji je živeo i razmišljao po izvornom Hristovom nauku.

Imao sam sreću da sam ga poznavao. Sedeti sa njim sat - dva, bilo je kao da pročitate pet knjiga, bez ikakvog preterivanja.

U februaru, 2013. napravio sam razgovor sa njim na temu Milanskog edikta i evo postavljam ga. kroz njega se vidi na koji je način Mirko Đorđević doživljavao istoriju i hrišćanstvo. Neka počiva u miru.

Ja sam vaš Vođa. Ako me volite, biće vam lakše. Grešite ako mislite da ja sebe volim više nego što ćete me vi voleti. Prljavi ste i glupi i niko vas ne voli. A evo ja, jedino ja, prihvatam vas kao svoje, neradnici moji, bagro draga. I sam sam potekao iz ove sujeverne i primitivne sredine, što me čini jednim od vas. Ipak, sudbina i Bog su hteli da vam ja