*Par napomena ( koga bude zanimalo da pročita ceo tekst) dvoumio sam se oko nekoliko naslova:

"sui generis" (sugestija mog dobrog prijatelja), " Omnia mea mecum porto", mislim da dovoljno govore, ali sam ipak odlučio da ide ovako kako je naslovljeno.Ne bih da objašnjavam razlog. Koristeći se različitim izvorima , postavio sam prilično skraćenu verziju onoga što sam hteo da postavim( da sam sve postavio verovatno bi zauzelo prostor za najmanje tri teksta,

 

Stigla je prava knjiga, teška i u tvrdom povezu. Decadance. 10. godina Beogradskog festivala igre. Nisam verovala da ću je ugledati, kao što nisam verovala da ću izgurati sve ove festivalske godine. U Srbiji!? Teško! Ko ovde može da se nada trajanju, i šta ovde traje? Razmišljala sam dugo o toj deceniji borbe, nespavanja, rizika, uvek prisutnog stresa i stalnog trčanja. U toj knjizi su moje ćerke, koje rastu pored mene, a uvek mi nedostaju. Prijatelji za koje nemam vremena, osim ako su u pitanju saborci sa iste linije fronta. Odmor, na koji ne smem ni da pomislim. Grip koji nikada nisam preležala. Ukapirala sam odavno koliko je hrabrosti i ludila potrebno. A sa druge strane, shvatila da je neizmerna sreća spakovana u tome da neku neverovatno komplikovanu, skroz nemoguću zamisao ili projekat, ogromnu predstavu iz daleka, donesete pred domaću publiku. I onda, kada izbrojite oko 120 produkcija, nekako je tužno da te silne baletske i plesne kompanije, koreografi i njihovi najbolji naslovi, velike zvezde baletskog univerzuma, odu u zaborav. Jer igrali su, tu pred nama. Posao grada ili države, silnih muzeja i činovnika iz oblasti kulture, bila bi da arhivira velike iskorake na domaćoj sceni, dok Festival ide napred i dalje promoviše nove i interesantne programe. Ali u Srbiji nije tako. Zašto bi se neko bavio onim što je bilo ili jeste dobro, profesionalno odrađeno i nadaleko važno, kada ima toliko beskrajno glupih i beskorisnih stvari koje bi propale ako ih lepo ne zalivamo.

UPDATE - 4.1.2013 - NOVI NAPAD NA TEŠINA I NJEGOVU PORODICU: "S obzirom na to da je vest prostrujala internetom, nemam više šta da krijem: sinoć nam je neko razlupao auto, razvalio retrovizor i bravu i ubacio petarde u auto. Ovo je drugi put za dva dana da se to događa i ne verujem više u slučajnost. Hvala policiji na brzoj intervenciji i razumevanju situacije u kojoj se nalazim i ja i moja porodica koja je nedužna u svemu ovome što se ovih dana događa! " (Srđan V. Tešin)

 

Vučićevi reformatori i naprednjaci su vrhunskom srpskom piscu i donedavno uspešnom upravniku Kulturnog centra Kikinda, koga su najpre smenili zbog računa za taksi u iznosu od 606,00 dinara (da, dobro ste pročitali), Srđanu V. Tešinu "ponudili" da bude domar u istoj instituciji.

To je ponašanje bez elementarne kulture i dostojanstva, iživljavanje i ponižavanje, zloupotreba političke moći sa ciljem progona Srđana V. Tešina . I to u sredini u kojoj je rođen, živi i stvara - Kikindi. 

      - Ništa ne razumem ovu pesmu! Molim te, mama, pročitaj mi je ti i prevedi.
      - Da ti prevodim sa srpskog na srpski?!
      - Nije to srpski, to je crnogorski!
      - Crnogorski?
      - Aha. Tako priča deda Krsto. A on je pravi Crnogorac.
      - Nešto si ti tu pomešala. Hoćeš da ti pevam uz gusle ili samo da izražajno pročitam?
      - Šta ti je lakše. Ali obavezno prevedi nepoznate reči...one anarhoizme!
      - Misliš arhaizme?
      - E te.

 

"Važno je, možda, i to da znamo
čovek je željen, tek ako želi.

I ako celoga sebe damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo, tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Mika Antić








......sreca_srneca.......

Sa Mirkom Kovačem napravila sam nedavno intervju u Rovinju, za NIN., koji ga je objavio pre dve nedelje. Nisam mislila da ga postiram ovde, na blogu, ali sada, kada ga već gosn Krle pominje, mislim da ima smisla, kao podrška diskusiji.U nekim sitnim detaljima tekst se razlikuje od onog objavljenog u NIN-u, ali pretpostavljam da to neće biti problem, a i ako jeste, ja imam samo ovu

Pored zaboravljenih umova XX veka, o kojima je snimljena odlična RTS serija, po ideji novinara i urednika Nikole Mirkova, Srbija, na žalost, ima i potisnute, marginalizovane umove. Medju izuzetnim ličnostima XX veka, koje su lucidno i znalački govorile i pisale o vrlinama i manama srpskog naroda, jeste

Na 54. Sajmu knjiga u Beogradu predstavio sam svoju novu knjigu „Moja tetka Coco Chanel". Moram priznati da me je Isidora Bjelica izuzetno iznervirala svojom knjigom „Moj deda Luj Viton". Ta žena je uvek jedan korak ispred mene, ali neće ni ona dugo! Pred vama je odlomak iz moje knjige i kao što ćete primetiti hiljadu puta je bolja neko Isidorina. Uživajte.

Odlomak:

Moje traume iz detinjstva počele su onog trenutka kada sam od oca saznao da mi je Gabrielle Chanel tetka i da je nikada neću upoznati, jer je umrla sedam godina pre mog rođenja. Najviše me je zabolelo to što moj otac i teta Coco nisu bili u najboljim odnosima tako da ni od nasledstva nije bilo ništa. Jedino što mi je ostalo od tete Coco jeste istančani ukus za modu i umetnost, ali na moju veliku žalost taj talenat niko nije umeo da prepozna.

Kada sam ušao u pubertet i kao svaki normalni tinejdžer igrao se maminim cipelama, haljinama i šminkom, u potkrovlju naše kuće našao sam veliku kutiju sa natpisom Chanel skrivenu u starom drvenom ormanu. Otvorio sam je i u njoj je bila mala crna haljina. Suze su mi navrle na oči i glasno sam rekao „Hvala teta Coco što si postojala". Odmah sam skinuo maminu haljinu u kojoj sam se igrao, izvadio malu crnu haljinu iz kutije i obukao je. Kao da je bila pravljena za mene. Samo su mi još falile odgovarajuće crne cipelice, eventualno damske rukavice i šešir. U nadi da ću ih naći počeo sam da preturam po starom ormanu i potkrovlju. Nisam ni bio svestan koliku sam buku pravio niti da se moj otac popeo da vidi ko je pravi. Kada sam ga primetio ukočio sam se od straha, dok me je on gledao i plakao.

 
           Često mu se dogodi da nešto napiše, a onda shvati da je sve to jedno veliko, bezvredno sranje. On misli da zbog toga, za sve ove godine spisateljstkog staža, nije napisao više, a i to što je napisao, neretko je bacao u smeće; on poznaje ljude koji pišu, a koji za godinu dana napišu više nego što je on napisao za sve svoje godine zajedno. Oni imaju