- tekst posvećen Dimitriju Davidoviću, njegovoj sudbini i dubokim tragovima koje je ostavio u istoriji, novinarstvu, politici, diplomatiji, zakonodavstvu, pa čak i medicini, živeći i radeći u Zemunu, Sremskim Karlovcima, Beču, Kragujevcu, Beogradu, Budimpešti, Kežmeraku, po Austriji, Mađarskoj, Jevropi  i Srbiji, sve do Smedereva gde umire "sahranjen na ledini", siromašan, zaboravljen, potpuno neopaženo od savremenika i verovatno bez svesti o tome koliko dubokog traga je svojim životom neizbrisivo ostavio -

Slobodan Jovanović za njega kaže :

"... i on spada u grupu onih istina naivnih, ali dobronamernih Srba iz Austrije, koji su u naš politički život prvi uneli ideju o pravu, i pokušali da od jedne zemlje još primitivne, s patrijarhalnim pojmovima i hajdučkim naravima, načine modernu državu".

Do Dimitrija Davidovića, jezički običaj je bio da se najviši pravni akt naziva "konštitucija", a on mu je dao ime "Ustav". Po danu donošenja 02./15. februar i po prazniku "Sretenje", taj Ustav se kasnije često naziva i "Sretenjski". A napisao ga je - Dimitrije Davidović.

Dimitrije je vršnjak i savremenik velikih revolucija.

Sastanak

Današnji dan provešćemo u Madridu. Prošetaćemo gradom, a prtljag ćemo ostaviti zaključan u vozu. Put ćemo nastaviti još koliko večeras, ali brojniji, jer nam se pridružuju kolege iz ovdašnjeg našeg poslanstva da svi zajedno, sojuženi u očaju, nastavimo putovanje ka zapadu.

Neutralni Portugal odobrio nam je tranzitnu viza pod uslovom da se ne zadržavamo dugo. Obećali smo im da ćemo otići čim pre, a zapravo ne znamo ni koliko će to vremena biti, niti kuda bismo odatle mogli uteći.
Mi smo stotinu i dvadeset izgubljenih duša na proputovanju kroz Španiju. Donedavna, pre nego što nam je zemlja kapitulirala, bili smo diplomate Kraljevine Jugoslavije na službi u Italiji i Albaniji. Nema tome ni mesec dana. Sada smo građani porobljene i rasparčane zemlje, izgubljeni u svetu. Sa sobom u bežaniju vodimo porodice, poslugu. Kompozicija našeg specijalnog voza krcata je.

- Na putu smo kome se ne vidi kraj - vajkao se Crnjanski dok smo pušili uz otvoren prozor voza.

Zatvara se jedina biblioteka za slepe u Srbiji. Jedina biblioteka u kojoj su slepi, ravnopravni među ravnopravnima, bar kako to Ustav kaže i nalaže, mogli da pozajme zvučne i knjige pisane Brajevom azbukom. Zatvara se biblioteka koja je postojala skoro sto godina.

Nema para. To je razlog. Doduše, očito ih još uvek ima za one koji vide, ali za slepe - ne.

U Srbiji je 12.000 slepih i slabovidih osoba. Još u vreme kralja Aleksandra se brinulo za čak i zvučne knjige za slepe. Ovaj put  Biblioteka Saveza Slepih Srbije "Dr. Milan Budimir" nije predviđena za dobijanje dela novca iz budžeta, neophodnog za njen dalji opstanak. Po prvi put posle četrdeset godina, u državnom budžetu za biblioteku za slepe nema para.

Za slepe se izgleda vraća vreme Filipa Višnjića i prenosne, usmene proze i poezije. Očito ima mračnije i od mraka na koji su i inače osuđeni.

                                                 Bože, ne sudi, Ti nikada na ovom svetu nisi bio žena!

Marina Cvetajeva je moja stara rana.

Za nju nije dovoljno reći: jedna od najvećih ruskih pesnikinja svih vremena. Njena velikost može se shvatiti, čini mi se, samo ako se uvidi i činjenica da je u pitanju bila svojevrsna žena-mučenica, pošto se njeno stvaralaštvo ne može odeliti od njenog mučeničkog života.

Veliki Povodanj, odlomak iz Na Drini ćuprije

 gošća autorka: vera nolan

Sajam knjiga je prošao. Uspeli smo za mesec dana da objavimo zbirku pesama našeg dragog  blogokolege, Doksa.

Nije bilo vremena i mogućnosti za medijsku promociju, ali knjiga je katalogizovana i odštampana.Imaće svoj život i možda pronaći put do čitaoca koji imaju naklonost da svet vide oneobičenom poetikom i promišljanjem.

"I found him a loyal friend and good company. He was a dentist whom necessity had made a gambler; a gentleman whom disease had made a vagabond; a philosopher whom life had made a caustic wit; a long, lean blonde fellow nearly dead with consumption and at the same time the most skillful gambler and nerviest, speediest, deadliest man with a six-gun I ever knew."

Vajat Erp o Dok Holideju

Muzika...

Onda sve ostalo.

       Kako sam čula za Uroša Petrovića? Tako što je bio gost kod moje FB drugarice Tijane, bibliotekarke u osnovnoj školi u Aranđelovcu. Postavila mi je jednu njegovu zagonetnu priču (Misterije Ginkove ulice) i povukla me da malo proguglam podatke o piscu.

       Misterija stare umetničke slike

 Istražujući jedan od mračnih tavana Ginkove ulice, Marta (devojčica sa zelenom kosom) je pronašla staru umetničku sliku. Na njoj je bio portret nage devojke, naslikan od pojasa naviše. Iako je portret bio veoma detaljan, na slici nije

             Bio je dobar i veoma poznat književnik (pesnik, romansijer, pripovedač i dramaturg), mada u italijanskoj izuzetno bogatoj književnoj povesti ima boljih književnika od njega. Pored svoje osnovne intelektualne strasti prema književnosti, bavio se i javnim i političkim aktivnostima. Bio je veliki nacionalista/fašista (dobro, preteča fašista) sa kraja XIX i početka XX veka. Ne samo da je važio za čoveka od akcije, nego je bio i ratnik - jednom prilikom, u ratnim izvidjanjima, izgubio je jedno oko. Opet, kao ratnik bio je neuspešan imitator Garibaldija. Bio je