[B]

"What do you think, this is the army, where you shoot'em a mile away? You gotta get up close like this - and...bada-bing ! You blow their brains all over your nice Ivy League suit!"

Sonny (James Caan u "Kumu")

Još malo "filtriranja" sadržaja sa interneta na mom blogu! Ovoga puta pažnju mi je okupirao izvanredan, opširan članak  u Vanity Fair-u, o tome kako je pravljen Kopolin "The Godfather".

Btw, morate naći malo vremena da pročitate

AleXandar Lambros

E zemljo Srbijo!  Hoćemo u Evropu a ne možemo da napravimo ni pristojnu bioskopsku salu. Evo na sajtu www.filmski.net čitam vest da se uskoro u Zadru otvara multipleks Cinestar (pored onoga u Zagrebu i Rijeci) koji će imati šest sala (skoro 1000 sedišta), "wall to wall" platna, Dolby Digital Ex i DTS, i 3D tehnologiju.

A šta mi imamo? Gomilu u bescenje rasprodatih sala "koznakome", par preuređenih štala, dve kongresne dvorane, nešto nazovi lažni mutipleks, i jedan jedini pristojan bioskop na Banovom brdu - Roda.

Odmah da kažem da tom čoveku koji drži Rodu treba podići spomenik. Bez obzira na to što živim u Višnjičkoj banji, meni nije teško da odem autobusom 23 na Banovo brdo da bih uživao u filmu. Pre toga besplatno rezervišem kartu, dođem malo ranije, popijem toplu čokoladu i odgledam film u više nego pristojnim uslovima.

Iranska Organizacija za kulturno nasleđe, rukotvorine i turizam objavila je kako je dovršila dokumentarac o 'najstarijoj svetskoj animaciji'. Režirao ga je Mohsen Ramezani, a 11-minutni film detaljno predstavlja bokal kojeg je kasnih 1970-tih u jednom grobu otkrio italijanski tim arheologa. Bokal je pronađen u drevnom gradu Shahr-e Sukhte, a procenjuje se da je star oko 5200 godina.
 
Na bokalu se nalazi pet slika koze koja skače na drvo da bi pojela lišće, a tadašnja ekipa nije na vreme pohvatala vezu između tih pet slika. Nekoliko godina kasnije, jedan iranski arheolog otkrio je da slike čine seriju i da se okretanjem bokala dobija poznati efekt animacije. 

      U Brestu (poljski Bžešć) na Bugu, na granici između Poljske i Bjelorusije, svakoga dana radnici na željeznici prebacuju na drugi kolosijek međunarodne vozove jedan za drugim kako bi mogli da idu dalje kroz teritoriju bivšeg SSSR na širim šinama. Neznatna razlika od nepunih 9 centimetara između širine pruge od 1435 mm, kojom saobraćaju vozovi u Evropskoj uniji i one od 1524 mm kojom saobraćaju vozovi u današnjoj Zajednici nezavisnih država otkriva u ovom pravom biseru kratke forme, kako to primjećuje Marek Hendrikovski [Marek Hendrykowski] u svojoj knjizi „Umetnost kratkog filma" [Clio, Beograd, 2004], „tako duboko tuđinstvo, koje nevidljivim zidom deli dva različita sveta." Dok voz na relaciji Pariz-Moskva ulazi u stanicu, kamera slika kontrast između lijepih i veselih lica putnika, koji znatiželjno izviruju sa prozora kupea, i umazanih lica željezničkih radnika koji svakodnevno rutinski obavljaju veoma težak posao... Efektna filmska metafora o susretu Zapada sa Istokom, dokumentarni kratkometražni film poljskog reditelja Marcela Lozinjskog [Marcel Łoziński] dobitnik je brojnih nagrada na festivalima kratkog filma a bio je nominovan 1994. i za Oskara u kategoriji dokumentarnog kratkog metra. Dakle, jedna  preporuka za ljubitelje male filmske forme.

Kad je još u proleće 2007. godine, svratio moj drug Radovan Borović i saopštio mi nameru da će raditi dokumentarni film o KUD „Stevo Opačić“ iz Golubića kod Knina, činilo mi se da će trošiti vlastiti novac i energiju u nešto što neće doneti rezultat adekvatan uloženom radu.. Pitao sam se šta znači napraviti dokumentarni film o jednom seoskom KUD-u i kome je potreban taj film, ako izuzmemo Golubićane. 

Shvatio sam nameru mog druga, kao trenutačnu i meni razumljivu navalu sentimenta prema rodnom kraju iz koga nismo otišli svojom voljom i negde u

Dragi prijatelji, dobrodošli na treći "Oskar night blog party".

I pre nego što se podsetimo nominovanih i otvorimo blog kladionicu, prvo da vidimo ko je prošle godine bio najgori.

Dodeljena je 29. "Zlatna malina" (starija sestra naše pokojne nagrade "Zlatna šljiva").

Kao i prošli put, ovaj post ne preporučuje se mlađima od 18 godina.

Prošli put smo započeli priču o kontroverznim filmovima. Ovog puta zadatak je mnogo teži jer ste dosta filmova o kojima sam želeo da pišem spomenuli u komentarima, a koji zaslužuju da se nađu na ovoj neformalnoj listi.
Pre svega treba ponovo spomenuti naslove tih filmova: The cook, the thief, his wife and her lover, Pink flamingos, Die Blechtrommel, Clockwork Orange, In the realm of the senses, Wild bunch, La pianiste, Nowhere, Deliverance, Andaluzijski pas, Poslednji tango u parizu, Duboko grlo, La Pelle, Noćni portir,The devils, Soldier blue, WR...

A sad o još nekim filmovima:

Jedno vreme sam, pogrešno, mislio da su kratki filmovi uglavnom oličenje lenjosti autora da se posveti pravljenju „velikog filma“. Ili da je u pitanju možda nedostatak samopouzdanja. Naravno da sam znao za veliki broj fantastičnih kratkih filmova ali mi se činilo da su to baš izuzeci koji potvrđuju pravilo. Ne znam ni sam zašto sam tako razmišljao.

Kratki filmovi su forma koja s jedne strane lagano odumire, dok s druge strane doživljava hiperprodukciju.