Otišla je još jedna od filmskih legendi, čini mi se poslednji član Divlje Horde, jedan od ljudi zbog kojih sam voleo američki film 50ih i 60ih.

Oskara je dobio 1955. za ulogu u filmu "Marti" Delberta Mann-a , ali je ostao u sećanju i po ulogama u "Odavde do večnosti" (1953) Freda Cinemana, "Loš dan u Blek Roku" Džona Stardžisa (1955), "12 žigosanih" Roberta Oldriča (1967)...

I naravno u nečem najboljem što je Pekinpo ostavio iza sebe.

Ne bih volela da se moj komentar o onome šta je Ana Radmilović napisala o filmu "Sestre" i problemu trgovine ljudima, u svom postu “Zašto naš ngo sektor ne može da se bavi žrtvama trafikinga” svede samo na objašnjenje “Zašto mnogi naši novinari ne umeju da pišu o trafikingu”. Pa ću se potruditi da kažem koju reč više.

Заједно са редитељима као што су Рајнер Вернер Фасбиндер [Rainer Werner Fassbinder], Вернер Херцог [Werner Herzog], Фолкер Шлондорф [Volker Schlöndorff] и Маргарет фон Трота [Margarethe von Trotta] Вим Вендерс [Wim Wenders] је био дио покрета Новог њемачког филма који је процвјетао у земљи од касних шездесетих ка овамо, али је његова каријера открила више космополитску тежњу, са посебним интересовањем за Америчку културу и еклектичне музичке сцене. [Његов први филм "Љето у граду" (Summer in the city) из 1970 године, био је посвећен бенду The Kinks]. Разбијајући ауторски калуп, Вендерс је одувијек био склон сарадњи: сарађивао је с писцем Петером Хандкеом [Peter Handke] на филму "Голманов страх од једанаестерцa" [The Goalie's Anxiety At The Penalty Kick] из 1972. и на артхаус пробоју "Крила жеље" [Wings of desire] из 1987. године, са глумцем и драматургом Семом Шепардом [Sam Shepard] на филму "Париз, Тексас" [Paris, Texas] из 1984. и филмом Искупљење ["Don't Come Knocking"] из 2005., са редитељем Николасом Рејoм [Nicholas Ray] на јединственом документарцу из 1980. "Муње изнад воде" [Lightning Over Water], те са музичарима U2 и Реј Кудером [Ry Cooder] на вишеструким пројектима.

Lena je volela Linča a ja sam voleo Lenu. I uglavnom sam žmurio dok sam ju voleo.

Ali кada bih otvarao oči, da ne eksplodiram, često bih u sebi čitao taj tekst sa plakata zalepljenog na zidu iznad njenog uzglavlja. Dan danas mi se čini da ga znam napamet. Ona ga zna sigurno, njoj je i tada bio važan, a meni je, evo, to tek postao. Dobro se sećam tog postera, tog plakata, u gornjem uglu bila je malecna fotografija slavnog reditelja a ispod nje krupnim masnim ćiriličnim slovima pisalo je:

AleXandar Lambros

Judy Garland jedna je od najvećih gej ikona. Oduvek je imala veliki broj obožavalaca iz gej zajednice. Na dan njene sahrane, gej muškarci su se suprostavili policiji koja je upala u Stonewall Inn, gej bar u Grinič Vilidžu, događaj koji je pokrenuo pokret za gej prava. Od tada se Gay Pride parade po svetu održavaju svakog juna u znak sećanja na ovu pobunu. Mada je to što se sukob sa policijom dogodio istog dana kada je održana i sahrana Judy Garland najverovatnije čista slučajnost, njena smrt se često navodi kao jedan od ključnih događaja modernog gej pokreta. Zanimljivo je da se barem za dvojicu njenih muževa, kao i rođenog oca, zna da su imali homoseksualne sklonosti.

 IMDB

TREJLERI

Recenzija I

Recenzija II

SXSW

Ništa užasnije u svome životu čuo nisam.

Moja tetka N (sestra od tetke moje majke), logoraški broj 4138 istetoviran na podlaktici, žena koja je 3 godine provela u nacističkim logorima od čega 15 meseci u Aušvicu, do oslobođenja, svoj sedmodnevni boravak na VMA ovako je prokomentarisala:

Lakše mi je bilo u Aušvicu!

- Srđan Karanović je 1974 napravio TV film dokumentarnim stilom "Pogledaj me nevernice", maestralno, jednostavno taman toliko koliko treba da bude, jedan od onih filmova (kratkih) koji se mogu gledati opet i opet i opet ... tako da uvek ostave želju da se pogleda još jednom -

Danas mi je internet "naneo" zadovoljstvo da pronađem snimak filma, traje 38 minuta i ostavlja neizbrisive otiske i utiske i jedino što mogu je da ga podelim sa svima, da se tako napravi šansa za mnoge da uživaju u priči, slici, muzici, atmosferi, dijalozima, likovima, prizorima i mašti jednog umetnika koji je ovaj film napravio davnih dana.

Među nama koji su ga već imali prilike pogledati i gledati nanovo i koji sami sebe svrstavaju u poklonike, razvijen je pravi kult razmene kratkih replika, značenja scena i - naravno muzike, nezaboravne muzike.

Klint Istvud nije samo uspešan glumac i reditelj, već je takođe nadaren politički mislilac. Kada se jednom budu pravili anali mislilaca slobode našeg vremena tu svakako neće biti neurotični Žižek, pretenciozni Fukujama ili zaneseni Čomski, već hladni, trezveni i svedeni Klint Istvud. Prljavi Hari. Koji nije napisao ni jednu knjigu. Jer kao da su knjige bitne da bi se politički mislilo. Važan je stav. Stav je mala stvar koja pravi veliku razliku, štono reče Čerčil.