AleXandar Lambros

Evo jedne nagrade koju niko ne želi.

Zlatna malina ili Razzie je filmska nagrada koju je 1980. godine ustanovio John Wilson kao dopunu Oskaru za najgoru glumu, režiju, scenario, filmsku muziku i film koje je filmska industrija imala da ponudi. Zlatne maline dodeljuju članovi Golden Raspberry Award Foundation (GRAF). Nominacije za Zlatne maline se tradicionalno objavljuju dan pre nego što Akademija objavi nominacije za Oskara, a nagrade se dodeljuju dan pre Oskar ceremonije. Sam naziv nagrade potiče od engleskog žargonskog izraza "blowing a raspberry" u značenju "plaziti se nekom ispuštajući pritom zvuke nalik prdežu".
Među dobitnicima Zlatne maline su mnogi istaknuti glumci, reditelji i producenti. Međutim, zbog prirode same nagrade, njeni dobitnici obično se ne pojave da je pokupe. Zapravo, to se desilo svega nekoliko puta u istoriji Zlatne maline:

Jedan mi je dnevni list tražio intervju "o svemu osim o politici", pa pošto su u nedostatku prostora objavili 1/3 teksta, ceo intervju stavljam ođe, čisto da se ne baci.

• 
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  

 

 

Много ме воли моја мајка. Али, чак ни она није могла, а да не закључи, помало грубо, да сам ја један "лепак за будале". Стално сам истеривао "неку правду", што у обданишту, што на игралишту. Од маторих гилиптера из дворишта и из школе нема ко ме није давио, тукао и зајебавао. Не моји вршњаци, не деца са којом сам се играо већ старије силеџије којима сам пружао отпор. Као и оне жртве силовања што су носиле "прекратку сукњу", тако и ја понекад мислим да сам био "превише у праву", или сам се бар "правио паметан", "филозофирао" итд. Преиспитивао сам себе тако једно милион пута и увек долазио до истог закључка да ће пре бити да сам стварно лепак за будале, него ово друго. Било да су дошли пар година старији па нас отерали са терена или средовечни људи без икаквог осећаја гриже савести што деци отимају терен, било да нам старији и јачи из чисте обести "грацкирају" кликере или узму нову лопту и кажу "да ће је вратити"- ја нисам могао да ћутим нити да им се склањам с пута. 

Од свих таквих епозода једна је оставила посебан траг. Иако сам и у тој епозоди добио неке батине, увек се слатко исмејем кад је се сетим.

 AleXandar Lambros

  

Holivud je oduvek bio političan na sebi svojstven način, nema tu ničega novog. Novo je samo to što današnji Holivud koji ne želi da se odrekne finansijski uvek isplativih akcijaša, prinuđen da balansira između često međusobno nepomirljivih zahteva: doslednog sleđenja američke spoljne politike, političke korektnosti i neophodnosti da se za filmske potrebe stvore novi, ubedljivi loši momci.
  

AleXandar Lambros

Zvanični naziv nagrade - Nagrada Akademije za zasluge - malo kome nešto znači. Njen odomaćeni, popularni naziv, međutim, izaziva jasne asocijacije na slavu, glamur, novac i sjaj u glavama ljudi širom sveta, i to ne samo među poklonicima filmske umetnosti. Najpoželjniji holivudski muškarac je svetlucavi vitez Oskar. Mada visok samo 34 centimetara, opet su svi ludi za njim, žene i muškarci podjednako. On je predmet skrivenih snova i želja svih koji su u Holivud došli po filmsku slavu. A onaj ko ga osvoji može da tvrdi da je san i ostvario.

Marijino ime i adresu sam napisao na koverti pod stavkom „PRIMA:" kad sam, njoj kao selektorki festivala, prije par godina poštom slao kratke filmove na prvi Mikro festival amaterskog filma (MFAF)  - ideju mladih entuzijasta nezavisne scene da se u javnom gradskom prostoru prikazuju radovi kako neafirmisanih autora - amatera, tako i studenata filmske akademije i profesionalaca. Ideja je uspješno sprovedena u djelo isprva u klubovima i baštama kafeterija, da bi festival napokon dobio svoju stalnu adresu održavanja u Čavketovom pasažu u kojem se nalazi i Ulična galerija, i u programskom smislu se razvija već nekoliko uzastopnih godina te privlači sve veću pažnju istinskih ljubitelja i autora kratkih filmova prerastajući u zanimljiv festival internacionalnog karaktera.

Kako sam obuzet ništavilom – ili priča o Ničem u sedam prizora

Trg je bio prazan i žut od žege, očišćen od prašine vrelim vetrovima, kao biblijska pustinja.                                 Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje

 Scena prva:

Bio je to jedan od onih dana koje je, samo da je moguće, najbolje preskočiti. Ili, ako se to ne može, makar prespavati. U svakom slučaju nikud ne izlaziti iz kuće. To su naprosto oni dani kad vam apsolutno ništa ne ide od ruke. Nakon nervozne i neprospavane noći, nešto iza podneva Ništa se izvuklo iz kreveta, umilo, očešljalo na razdeljak i besciljno krenulo da luta pustim ulicama Subotice. Inače, valja odmah reći, Ništa se već duže vremena u Subotici osećalo sasvim prirodno i dobro. Reklo bi se: kao kod svoje kuće. Ipak ovog junskog podneva 1984.godine nešto  je bilo drugačije i posebno. Ništa je jednostavno u vazduhu, svuda okolo sebe, osećalo da će se danas dogoditi nešto istinski važno – jedino nije moglo ni da pretpostavi tačno šta. Prošlo je pored Galerije Likovni susret ali u nju nije ulazilo – pošto Ništa u Galeriji baš i ne bi bila neka posebna novost. Posebno ne za priču koju čitate. Onda je, koju ulicu dalje, sasvim neočekivano Ništa susrelo Tuđu bol. Zastali su, izmenili par kurtoaznih polurečenica i nastavili skupa.

 

Pravim kulu od karata. Najpostojaniju od svih tvorevina, najmanje opasnu. Samu, kao drvo. Najviše nalik svojini.

Radim lagano i savesno, nazirem obrise krova, mnogo pre nego što postave skele.

 

Svakoga dana u isto vreme nastavljam da slažem.

 

 

 

 

 

Morar em um condomínio fechado dá status, significa fazer parte do rol dos privilegiados que podem morar isolados e protegidos, convivendo com uma vizinhança homogênea, desfrutando prazeirosamente de equipamentos de lazer, e da comodidade de alguns serviços. (Živeti u zatvorenom kondominijumu statusni je simbol, znači pripadati vrsti privilegovanih koji mogu živeti izolovani i zaštićeni, obitavajući u homogenom komšiluku, služeći se po želji instalacijama za slobodno vreme, i imajući pristup ponekim uslugama.) (http://www.eesc.usp.br/nomads/condominio2.htm)

Ima nešto čarobno u zvuku reči Alphaville, i to ne samo za one koji su gledali Godardov film istoimenog naslova. Alpha, nešto prvo, praiskonsko, ville kao grad na francuskom, ali i grad budućnosti, postmoderna grčko-francuska kovanica sa futurističkim prizvukom. Zamislite stambeni projekat koji se zove Alphaville, koji svojim stanovnicima nudi novi model urbanog življenja, prevazilaženje postojećeg stanja, do sada neslućene mogućnosti, do ovog trenutka neispitanu vrstu zajednice. Reklo bi se - utopijski projekat.

Međutim, Alphaville kakvim ga je prikazao Jean-Luc Godard sušta je suprotnost ove slike, distopijsko mesto potuljenih svetala i neobičnih spodoba koje se po njemu muvaju, probisveta i polusveta, u kojem njegov glavni junak, Lemmy Caution, sa svojim hard-boiled izgledom, kaputom i šeširom pokušava da nađe sebi mesto. Brazilski Alphaville od Godardovog očito je želeo da pozajmi samo ime i možda futuristički feel, ali kao što to obično biva, pozajmio je mnogo više.