Smrću Dragoljuba Žarkovića okončao se ne samo jedan vredan i bogat novinarski život, već se završila i jedna epoha u kojoj novinarsko pero nije bila otrovna strelica, a izgovorena reč nije bila brža od pameti. Žare je bio i veliki novinar i veliki u svom razumevanju sveta i politike. Dakle, posedovao je osobine koje su potpuno strane generacijama koje dolaze i koje neće uspeti da nadomeste gubitak koji je nastao Žarkovićevim preranim i besmislenim odlaskom.

Prošlog utorka, napisao sam da Goran Marković (u ostatku teksta GM) o Đinđiću i Vučiću sme da kaže sve ono što nije smeo o Titu i Miloševiću. Zbog toga mi je napisao odgovor (Peščanik) u kom je objasnio sličnost između Adolfa Hitlera i mene. Zato revidiram svoju tvrdnju: Marković o Đinđiću, Vučiću, pa čak i o meni, sme da kaže sve ono što nije smeo ni da pomisli o Brozu i Miloševiću.

Prošlog utorka, u Blicu, pomenuo sam Gorana Markovića, a danas je on objavio odgovor. Citiram prvo deo svoje kolumne koji se odnosi na Markovića, a onda i njegov tekst u kome objašnjava sličnosti između moje malenkosti i Hitlera.

Svaki jubilej Petog oktobra prilika je da iste persone dramatis ponove svoj narativ: bio je to dan kada je dobra Srbija pobedila zlu, kada su snage demokratije i progresa nadvladale nacionaliste i mračnjake, a evropska Srbija pobedila ksenofobičnu u gubitničku. I sam sam, u skladu sa svojim mogućnostima, bio jedan od tvoraca te paradigme. 

(Ovo je kompletan tekst prof. Vladimira Vuletića iz današnje Politike. Tekst u štampanom izdanju je kraći za 1300 karaktera, zbog prostora. A meni se čini da je dovoljno intrigantan da treba da ga pročitate celog. NK)

Prenosim tekst Orhana Dragaša zato što mislim da je veoma važan u smisli razbijanja predrasuda i opismenjavanja onih koji Rezoluciju 1244 ili nisu pročitali ili je nisu razumeli, pa zbog toga pogrešno misle da taj dokument štiti srpski interes na Kosovu i Metohiji.

Boris Tadić je u jednom nedavnom intervjuu dobro primetio: „Vučić vlada uz pomoć ogromne stranačke infrastrukture koja proporcionalno dostiže obim SKJ, a s druge strane opozicija sama sebi puca u noge u višegodišnjoj kampanji protiv same ideje opstajanja političkih stranaka, gurajući sebe u strukturu pokreta, tj. nestranački sistem organizovanja koji ama baš nikako ne može da parira Vučićevoj infrastrukturi“.

Kompjuterska poezija

Čitam u kulturnom dodatku Politike od 5. avgusta 2017.

Tekst Milana Mišića

"Može li poezija da se piše na kompjuteru"

Naglašavam datum ne bez razloga

Naravno da može

Evo ja je tako pišem, sednem za svoj Mek i kad osetim potrebu, želju i mogućnost

Krenem da pišem

Da se razumemo

Nije to neka naročita poezija

Ali

Jeste poezija

Zašto jeste, ko je odredio da jeste, pitate se vi, moji verni čitaoci

Vi koji čitate sve što

Jako me je iznenadio tekst "Muke po Teodori i glupost večitog savetnika", ne zato što je Jovana Gligorijević sročila paškvilu nabijenu lažima, budalaštinama i demagoškom patetikom, već zato što je taj njen uradak objavljen sa logom Vremena, lista koji je nekada, sećam se kao kroz maglu, bio uljudan i pristojan. Kada upravo na temu kojom se bavi Jovana u Kuriru izađe serijal tekstova ispunjenih debilnim izmišljotinama, a s jedinim ciljem da se izvrši dekapitacija moje malenkosti, to je donekle i razumljivo - revolveraškim tablodima u opisu je delatnosti da vrše harangu, to je jedina svrha njihovog postojanja, ali kada to isto čini Vreme, onda je to pouzdan znak da u Srbiji nešto suštinski nije u redu.

Poreklo melanholije starije je od nas, jer od kako ima zalazaka
i vetrova novembarskih, verovatno od tada ima i melanholije.
Svaka je svadba nedeljom tuga koju ne vide okićeni. Sutra tek
devojka od juče, sa prozora na koji nije navikla, gleda svet.
Ma kako da ga voli, Njegov dolazak je korak tuđinca!
I tek što ga usvoji i udahne, i u njegov dremež siđe gola,
Rat polomi kapiju i crepove, i okna bistra. Posle: 
dugo godina ona pokriva kaputima decu, i na onom istom prozoru
čeka tavna i gorka.
Al spazi i kako tuđi vojnik pokazuje fotografiju