Alphaville

Morar em um condomínio fechado dá status, significa fazer parte do rol dos privilegiados que podem morar isolados e protegidos, convivendo com uma vizinhança homogênea, desfrutando prazeirosamente de equipamentos de lazer, e da comodidade de alguns serviços. (Živeti u zatvorenom kondominijumu statusni je simbol, znači pripadati vrsti privilegovanih koji mogu živeti izolovani i zaštićeni, obitavajući u homogenom komšiluku, služeći se po želji instalacijama za slobodno vreme, i imajući pristup ponekim uslugama.) (http://www.eesc.usp.br/nomads/condominio2.htm)

Ima nešto čarobno u zvuku reči Alphaville, i to ne samo za one koji su gledali Godardov film istoimenog naslova. Alpha, nešto prvo, praiskonsko, ville kao grad na francuskom, ali i grad budućnosti, postmoderna grčko-francuska kovanica sa futurističkim prizvukom. Zamislite stambeni projekat koji se zove Alphaville, koji svojim stanovnicima nudi novi model urbanog življenja, prevazilaženje postojećeg stanja, do sada neslućene mogućnosti, do ovog trenutka neispitanu vrstu zajednice. Reklo bi se - utopijski projekat.

Međutim, Alphaville kakvim ga je prikazao Jean-Luc Godard sušta je suprotnost ove slike, distopijsko mesto potuljenih svetala i neobičnih spodoba koje se po njemu muvaju, probisveta i polusveta, u kojem njegov glavni junak, Lemmy Caution, sa svojim hard-boiled izgledom, kaputom i šeširom pokušava da nađe sebi mesto. Brazilski Alphaville od Godardovog očito je želeo da pozajmi samo ime i možda futuristički feel, ali kao što to obično biva, pozajmio je mnogo više.

Ideja kojom se rukovodio (i rukovodi) brazilski, a sada već i internacionalni, arhitektonski poduhvat zvani Alphaville zapravo počiva na negaciji klasičnih postulata gradskog života kao takvog. Alphaville je logična posledica razvoja brazilskih gradova, pogotovu onih najvećih, od sedamdesetih godina naovamo. Ako se posmatraju oglasi za stanove u današnjem São Paulu, sistem vrednosti koji stoji iza ponuda može biti zanimljiv ne samo urbanistima, već i svima koje zanima savremeno stanje ljudske svesti. Glavni kvaliteti tih skupih stanova koji se smatraju vrednim reklamiranja su ekskluzivnost, bezbednost, zatvorenost, izolovanost, ugrađeni alarmi i elektrifikovane žice.

Prvi Alphaville, onaj u mestu Barueri pored São Paula, pokrenuo je čitav niz sličnih projekata; i ne samo to, poslužio je kao paradigma sličnim mini-zajednicama koje se zasnivaju na istom principu. Lakše je preći mnoge državne granice nego ući u neke od brazilskih zatvorenih kondominijuma. Ti kompleksi obično imaju nekoliko zgrada, dok je Alphaville znatno veći, i pored stambenih jedinica uključuje i simulaciju gradske ponude - restorane, prodavnice, zanatske radnje, preduzeća. Društvo u krizi odlučuje u nekom trenutku da je bitka za sâm grad izgubljena zbog droge, kriminala i ostalih zala, i da se valja povući i stvoriti sebi odstupnicu od nakaradne zajednice kojom smo okruženi da bi se stvorio novi vid zajednice u koju će biti primljeni samo oni sa članskom kartom, poput izreke koja se često čuje u karipskim zemljama gde se govori engleski - "We is we".

Veze sa gradom uspostavljane su u počeku preko, za tu priliku posebno izgrađenog, autoputa Castelo Branco, a kada je i on postao suviše zagušen, dakle nedovoljno ekskluzivan, prešlo se na helikoptere, omiljeni oblik kretanja po gradu za bogataše čiji su poslovni sastanci suviše važni da bi se prepuštali hirovitosti prenatrpanih drumova. Ograđivanje kao koncept proizvelo je čitavu industriju zanimanja čija je namena opsluživanje stanara. Od stražara, dnevnih i noćnih čuvara, portira, baštovana koji održavaju razne tropske šumice, bazene, teretane i ostale pogodnosti, do gomile zaposlenih u samim stanovima. Brazilske porodice više srednje klase znaju da imaju i po pet i više stalno zaposlenih u domaćinstvu. Radna snaga još uvek je jeftina.

Paradoksalno, ili možda ne, Alphaville i slični projekti privlače i sirotinju, koja doduše ne može da se probije kroz elektrifikovanu žicu i preskoči visoke ograde, ali zato se okuplja na ivicama skupih kondominijuma. Razlozi su slični - centar grada više ni najbogatijima ni najsiromašnijima ne predstavlja ono što je nekada predstavljao, ili što bi ponovo mogao da predstavlja. Za prve je suviše zakrčen i nepraktičan, za druge suviše skup. Izolacija se tako ispostavlja kao najveća varka, jer upravo sam čin izolacije, stvaranja omeđenog prostora, stvara i limese na kojima će se voditi nove bizarne bitke za granicu, za prostor, za pravo na upotrebu zemlje i onoga što je na njoj, a ta bitka često se vodi upravo između najbogatijih i najsiromašnijih. Ne treba zaboraviti da je São Paulo jedan od najvećih urbanih konglomerata na planeti, što problem čini još komplikovanijim.

Umesto utopije Alphaville je još jedan dokaz o tome koliko je vreme u koje živimo nepogodno za stvaranje utopija. Prvobitna namera bila je da se za jedan objektivno postojeći problem nađe ne samo zadovoljavajuće, nego i spektakularno rešenje, ali baš ta spektaktularnost samo potvrđuje status quo umesto da mu pruža ozbiljan izazov. Pokušavajući da izmisle nešto bolje od prenatrpanosti, gužve i haosa, arhitektonski preduzimači izmislili su žice, ograde i izolaciju - možda upravo zato što u savremenom društvu i nije lako izmisliti radikalno različitu stvarnost koja će počivati na humanijim postulatima od kompetitivne i, prema mnogima, surove sadašnjosti.