Много ме воли моја мајка. Али, чак ни она није могла, а да не закључи, помало грубо, да сам ја један "лепак за будале". Стално сам истеривао "неку правду", што у обданишту, што на игралишту. Од маторих гилиптера из дворишта и из школе нема ко ме није давио, тукао и зајебавао. Не моји вршњаци, не деца са којом сам се играо већ старије силеџије којима сам пружао отпор. Као и оне жртве силовања што су носиле "прекратку сукњу", тако и ја понекад мислим да сам био "превише у праву", или сам се бар "правио паметан", "филозофирао" итд. Преиспитивао сам себе тако једно милион пута и увек долазио до истог закључка да ће пре бити да сам стварно лепак за будале, него ово друго. Било да су дошли пар година старији па нас отерали са терена или средовечни људи без икаквог осећаја гриже савести што деци отимају терен, било да нам старији и јачи из чисте обести "грацкирају" кликере или узму нову лопту и кажу "да ће је вратити"- ја нисам могао да ћутим нити да им се склањам с пута.
Од свих таквих епозода једна је оставила посебан траг. Иако сам и у тој епозоди добио неке батине, увек се слатко исмејем кад је се сетим.
Било то у Сремским Карловцима где ми је живела моја Супер-бака, заправо Супер-пра-бака код које сам волео да одем и да останем и по недељу дана не питајући за родитеље и кућу и град. Супер-пра-бака је надомак куће имала све што деранима треба: башту са рибизлама и јагодама, Паркић са пешчаником, тобоганом, љуљашкама, кошем и головима и мало даље и чесму на коју је требало отићи по воду и најбитније - комшилук пун деце. Зими је била слаба вајда од Паркића, али су зато ту биле улице у брдима по којима је вожња санкама упоредива са ролер костерима. Е баш на такво једно стрмо брдо сам се попео са млађим братом кад сам имао можда 7 година све вукући санке за собом.
Тамо ме је чекао Хасан, мало старији дечак којег сам се силно бојао. Можда због имена, можда због боје коже, али највероватније због тог хладног погледа којим ме је одмеравао готово увек. Никад се нисмо баш дружили, али се знамо из виђења из истог тог Паркића, још од летос. Тај дан му је хладнокрвност посебно ишла од руке јер је улица била мрачна и празна, црепови су сабласно звецкали по крововима због ветра, а његово домунђавање са својим компањоном не скидајући очи са мене и мог брата је било готово филмски сценично. Добар, лош и зао.
Окренути се на пола брда уз гримасу као да сам нешто заборавио и намигивање брату који би се вероватно гласно ишчуђавао тој наглој промени плана није била моја опција. Страх ми ју је дошаптавао на уво сваки пут, али никад нисам успео да савладам срамоту од своје савести. Или можда сујету. Док ми је срце све јаче лупало од страха, а не од озбиљне узбрдице како би требало, настојао сам да и сам задржим индиферентан израз лица на којем се не може прочитати да сам свестан Хасановог наума. Хасан можда није ишао у школу и није умео да чита слова, али такав блеф је свакако могао да прочита. И даље је чекао. Није Хасан добио моју пажњу ни кад сам се попео до те раскрснице где је укрцавање на санке било могуће, али ја сам свакако његову имао:
-Јели ти, дођи 'вамо да те нешто питам.
-Ко, јел ја? - осврнем се око себе само да бих потврдио да никог другог на улици нема дајући Хасану шансу да избегнемо неспоразум.
-Да, ти. како се зовеш?
-Влада. А ти?
-Јеси долазио ти у паркић летос?
-Да. Што?
-Па да, видео сам ја тебе тамо. Него... Што си ти летос БРЕЧИО ону мачку? -питао ме је подбочивши се рукама на кукове и фиксирајући свој поглед на мени тражећи одговор без околишања.
- Немам појма о чему причаш. Нисам "бречио" никакву мачку...
У том моменту сам морао да се савијем јер ми је понестало ваздуха. Хасан је знао где је плексус и како се користи.
-Ово је нека грешка- процедио сам кад сам мало ухватио даха - Побркао си ме с неким.
-Како би било да ја сад тебе бречим као што си ти бречио ту јадну мачку?
- Нема никаве мачке - упорно сам понављао, схватајући да сам сувише уплашен да узвратим. Није био ни много већи, нити је тај његов мистериозни пратилац деловао много јак. Просто, аура страха око њега ме је оковала. Шутнуо ме је још пар пута док сам био на земљи, све понављајући да ми је то због мачке коју сам, ето тако, бездушно "бречио". Срећом, брата ми није дирао.
Имао сам до следећег лета да размишљам о тој "мачки" пре него што се опет видим са Хасаном у Паркићу, јер недолазак у Паркић због Хасана ни тада није била опција. Није да сам размишљао да ли сам стварно "бречио" неку мачку, него зашто му је уопште та проклета мачка требала да ме пребије? Следећи пут кад смо се видели пред њим је стојала мало одлучнија зверка, која се није бојала да бречи - њега. Након што сам осветио свој понос тако што сам му се супротставио и чак га у "размени ватре" јуначки спичио каменом у главу (што се други нису ни усуђивали) нисам више имао проблема са Хасаном. Отада се ове анеготе сетим не због батина које сам добио, нити због измишљене мачке, већ због речи "бречио" коју је он тако некако карловачки отежући (брееечио) сасвим мангупски озбиљно изговорио. Да се нисам толико бојао могао сам се још онда смејати.