Noć u savani Južne Afrike... Ne čuju se nikakvi krici. Izuzimajući motor Land Cruisera, tama je nečujna. Obavijena je notom pepela i dima od požara koji je tuda prošao pre nekoliko dana. Jedino što vidim je uski snop reflektora kojim vodič šara po šipražju. U snopu se nađe pokoja impala ili zec i.... hej-hej-hej-hej!!!!

Putem se nonšalantno približavaju dva afrička divlja psa (lat. Lycaon pictus, bukvalno: oslikani pas) – najugroženiji mesojedi podsaharske Afrike!! Da me podsete da je ovo ipak 21. vek u kome divljina može opstati samo uz dobar wildlife management, jedan nosi ogrlicu sa radio-odašiljačem. Približavaju se kao da ne postojimo, kao da motor ne brunda i kao da nismo uperili snop svetla u njih. Naprosto, idu svojim putem. Pitanje je – u kom pravcu taj put vodi?

Poskakujem nivom bespućem Fruške gore u potrazi za orlovima. Planina je mnogo poznatija po rizlingu i manastirima, nego po belorepanima, kliktašima i krstašima. A svi su oni tu, samo se trude da ostanu neprimetni.

Mrtvo more je, kao što mnogi znaju, svojevrstan fenomen. Zato ga skoro obavezno posete svi oni koji se nađu u ovom delu sveta, sa vidno većom radoznalošću od one koju pokazuju pred nekim drugim morima, kojih ima tako mnogo na kugli zemaljskoj. Ovde ljudi navraćaju ne samo zato da bi se divili njegovoj mrtvoj vodi, na izgled toliko mrtvoj da mrtvija ne može biti, već da bi udahnuli taj čudnovati vazduh koji se izdiže i širi dok mu se približujete, ali i da bi, makar i nevoljno, shvatili kako su predanja koja se vezuju baš za ovo more - toliko zanimljiva.

Гласали смо. Или прецизније, бирали смо, па смо неки изабрали и да не гласамо*. За цензус је требало око 180 000 гласова и летвица је остала недостижна за пар опција које су озбиљно покушавале да је прескоче. За убедљиву већину (она која друштво уводи у беду) СНС је затражио и добио 1,7 милиона гласова. Гласало је али остало испод цензуса скоро 900 000 и то представља другу највећу снагу изашлих (после 3,6 милиона који су имали друга посла, не постоје у реалности иако су на неком списку, нису успели да се препознају ни у једној опцији...).

Svi putevi vode u Rim. Ako vas vaš put nanese tamo, evo, šta možete videti. Koliko god vremena da imate uvek će biti malo. Na kraju će pravo pitanje biti ne šta ste videli nego šta ste propustili. Koliko god toga da vidite i obiđete uvek će biti stvari koje ste propustili, ali neka vas to ne brine jer to će biti samo još jedan povod da ga ponovo posetite. Za prave ljubitelje umetnosti ovo će svakako biti previše da se vidi za samo jedan dan,

 Subota:

10:49am 

 Do pre par sati nismo znali ko je Sophia Blackall, ali nam je sada drago da je znamo. Fotografija koju ispod vidite je prva fotografija ovog bloga koja nije licno uslikana negde u Njujoroku. Ova fotografija bi zapravo bila uslikana negde ispod Njujorka, jer je u pitanju crtez koji od pocetka US Opena -- a i ko zna od koliko pre -- krasi vozove podzemne zeleznice. U poredjenju sa napornim reklamama koje vas obicno bombarduju da ulepsate zube, naucite engleski, sredite kozu ili vidite neki novi film, ovakav poster zna da vas

Priznacete..nije bilo bas tako...

Najezda raznoraznih jezika po Knez Mihajlovoj. Vodic sa nasih prostora koga ubrzano prati nekoliko desetina amerikanaca u poodmaklim godinama, standardno obucenim u sorceve-bermude veselih boja, sa obaveznim kacketima i zivahnim pokretima iako sa po kojim kilogramom viska. Kinezi koji kao da su zamenili cuvene japanske turiste, potpuno odusevljeni jure ka Znaku ? ....usput promase Sabornu crkvu i staju ispred osnovne skole tik pred crkvom.Slikaju. Neko im ipak pokaze crkvu. Jure niz ulicu, slikaju sada crkvu. Odose posle trkom

 

"Došli ste mi u posetu i jedva ste me pogledali
a pričaćete docnije da me dobro poznajete
Samo oni mogu znati tajne nekog grada
i pravi izraz njegove lepote
oni koji su mi žrtvovali svoje korake
rasipajući ih neštedimice..."

                 Hju Lafting, Priča o doktoru Dulitlu

 Milan Nikolić

Istorija