Okom i tragom lutalice

 

"Došli ste mi u posetu i jedva ste me pogledali
a pričaćete docnije da me dobro poznajete
Samo oni mogu znati tajne nekog grada
i pravi izraz njegove lepote
oni koji su mi žrtvovali svoje korake
rasipajući ih neštedimice..."

                 Hju Lafting, Priča o doktoru Dulitlu

 Milan Nikolić

Istorija hodanja je istorija svakog čoveka, kaže Rebeka Solnit u uvodu za svoju obimnu studiju „Lutalaštvo – istorija hodanja“ (Geopoetka, 2010). Autorka, u prvim redovima, uspostavlja jasnu razliku između praktične nužnosti hodanja, kao ogledala ljudske evolucije i anatomije, dakle „sredstva kretanja kojim se stiže sa jednog mesta na drugo“ i kulturološkog značenja hodanja. A hodanje, baš kao i jelo ili pisanje, podrazumeva širok dijapazon kulturoloških značenja – „ od erotskog do duhovnog, od revolucionarnog do umetničkog“. Samim tim, ono može biti – istraživanje, ritual, meditacija.

Posebno je, u skladu sa tim, zanimljivo odrediti poziciju i status „lutalice“. Da li je to čovek koji sasvim ne pripada određenom prostoru, geografskom ili kulturnom, odnosno ličnost koji izmiče toj vrsti konačnog određenja? Svejedno, autorka tvrdi da je IMAGINACIJA LUTALICA oblikovala sve one prostore kojima je „prošla“, što znači da istorija lutanja postaje inegralni deo istorije imaginacije i kulture.

KORAK I MISAO

Recimo, otkrivanje Pariza, pogledom arhigrađanina, Valtera Benjamina, hodanje čini istraživačkim činom, prvog reda, samosvojnim umetničkim doživljajem, delom. Za Benjamina, Pariz je „čas pejzaž, čas soba“, permanentna inspiracija,koja se izliva u misli: „Mnogo puta je rečeno da je šetati Parizom, kao čitati knjigu, kao da je grad po sebi jedna velika antologija priča. Pariz poseduje magnetsku privlačnost, kako za svoje stanovnike, tako i i za posetioce koji u njega dođu, jer je oduvek bio ne samo glavni grad Francuske nego i izbeglička, prognanička prestonica.“ Rebeka Solnit navodi da ga je Pariz privlačio svojim tajnim i skrovitim mestima – „zasenivši sve druge teme o kojima je pisao poslednjih deset godina pred smrt 1940.“ Budući da se, po stavu autorke, začetak lutalačkih priča, bez obzira na to da li su one meditacija, stvaralački čin, zaljubljenost u otkrivanje nepoznatog, ritual sa sopstvenim značenjem, započinju u različitim urbanim ili ruralnim predelima, Valter Benjamin se može nazvati „velikim uličnim lutalicom“. Izuzetno je zapažanje da je Benjamin hodao tako zamišljeno i neodlučno da nikada u prolazu nije primetio jednog drugog, prognanika, takođe slabog vida, Džejmsa Džojsa, koji je u Parizu živeo između 1920. i 1940. I to, naravno, priziva u sećanje Leopolda Bluma, modernog Odiseja, i 16.jun 1904.

Džojs je svoje remek delo među romanima toka svesti i književnosti  uopšte, pisao u Cirihu, Trstu i Parizu, u periodu između 1914. i 1921.godine. Prva godina života u Parizu, bila je poslednja godina nastajanja „Uliksa“. Lutanje junaka se završavalo, pisac je hodao i dalje. Rebeka Solnit zaključuje: “Postoji nekakva simetrija između katoličkog prognanika koji je napisao višeslojni roman sa gomilom opskurnih podataka o Jevrejinu koji luta ulicama Dablina i prognanog berlinskog Jevrejina koji šeta ulicama Pariza pišući lirske pripovesti o katoliku, Šarlu Bodleru, koji piše i hoda pariskim ulicama. Poštovanje koje je Džojs uživao još za života, Benjaminu je bilo ukazano tek znatno kasnije, kada su njegova dela ponovo otkrivena, najpre šezdesetih godina u Nemačkoj, a potom sedamdesetih u engleskom prevodu. Benjamin je svojim delom postavio temelj i okvir za buduće studije kulturologije, izazvavši gomilu studija i eseja iz ove oblasti“.

URBANA DIVLJINA

Bodler je bio jedan od Benjaminovih savremenika, umetnika koji su mu skrenuli pažnju na to da hodanje može da bude konstituisano kao kulturni čin. Naime, jezgro poglavlja „Botanizovanje na asfaltu“, koje predstavlja autentičnost Benjaminovih lutalačkih podviga, jeste analiza načina na koji je grad stekao status egzotičnog mesta, a njegove ulice – status „oblasti divljine“. Taj doživljaj datira iz XIX veka, artikulisan i u visokoj i u popularnoj književnosti , a pisci su se, šetajući – „zanosili idejom grada kao područja divljine, misterije, mraka, opasnosti, mestom beskrajno zanimljivim.“  Misli Šarla Bodlera i Aleksandra Dime, poetične i istinite, jednostavno impresioniraju. Dok je Bodler, u potrazi za artificijelnim cvećem zla, zgađen podražavanjem idilične prirode koja, za njega, ne može biti ništa drugo do „hram saglasja“, postavljao pitanje: “Šta su opasnosti koje prete u prašumi ili preriji u poređenju sa svakodnevnim šokovima i konflikitima civilizacije?“, Aleksandar Dima je, na svoj način,  odgovarao : “Bilo da čovek svoju žrtvu ščepa na bulevaru ili da sečivom izbode svoj plen u nepoznatoj šumi – zar u oba slučaja on nije najsavršenija od svih životinja grabljivica?“

TAMNA STRANA SVETLOSTI

Moj utisak je da ovi redovi svedoče o rađanju savremenosti, tj. njene urbane atmosfere i zakonitosti, odnosno da od momenta kada su napisani nisu prestali da važe, da određuju  drugu stranu civilizacije, ukoliko prvu definišemo kao prosvetiteljsku ili misionarsku. Potvrdu nalazimo u poglavlju „Sizif Atleta i Psihe iz predgrađa“ u kojem Rebeka Solnit analizira svojevrsno „rađanje periferije“, koja je „svoj oblik stekla u Mančesteru u vreme  industrijske revolucije“, i koja je kao takva, fragmentizovala urbani život“.  Pre objašnjenja ove relacije, interesantno je pomenuti podatke o tome kako hodanje može da bude pokazatelj nemoći ili niskog statusa – „a novi gradovi i prigradska naselja projektovani su sa otvorenim prezirom prema šetačima.“

 

Naime, razmišljanja Majka Dejvisa, izneta u ovom poglavlju, kao da se, u novom kontekstu, nadovezuju na Bodlera i Dimu: „Ko god je krenuo da se u sumrak prošeta krajem kojim patroliraju naoružani stražari i gde su na svakom koraku istaknuti znaci upozorenja koji vam prete smrću, ubrzo je morao da uvidi da ona stara ideja o gradskim slobodama ima sam nominalno značenje, ako joj već nije potpuno istekla važnost.“ Opis se odnosi na „finija predgrađa“ Los Anđelesa, a Solnitova Dejvisovim opservacijama, briljantno pridružuje Kjerekegorove : „Za veliko je žaljenje i krajnje obeshrabrujuće što se lopovi i elita slažu u vezi s jednom stvari – oni život provode u skrivanju.“

NOVI, NEONSKI GRAD

Možda je ovo pravi trenutak za osvrt na stvaranje novog kulturnog modela, odnosno novog "prostranstva snova", čije ustoličenje, autorka studije nalazi u Nevadi, u neonskom blještavilu Las Vegasa, grada čije je postojanje obeleženo ironijom: „Las Vegas je jedan od najposećenijih gradova sveta, a malo ko od tolikih posetilaca stvarno vidi grad. Turisti putuju, u, recimo, Barselonu ili Katmandu sa željom da tamo vide lokalno stanovništvo u za njih prirodnom okruženju, dok su stanovnici Vegasa mahom radnici i zabavljači koji se mogu videti u artficijelnoj fasadi podugnutoj za turiste.“ 

Arhitekturu Vegasa, u kontekstu očekivanja i snova, Dž.B.Džekson, analizirajući izgled

NOVOGRADNJE, koja je uvek indikativna, vidi na sledeći način:  „To je arhitektura u kojoj se otelovljuje mesto iz naših snova gde ćemo uživati u zabavi i razonodi, a ono je posve drugačije od mesta iz snova generacije koja nam je prethodila. U ISTI MAH OVA ARHITEKTURA, REFLEKTUJE NOVI OPŠTI UKUS.“  Izgled naših gradova, Beograda i Novog Beograda u prvom redu, gotovo u potpunosti odgovara ovom opisu. Bestijalna novogradnja mimo svih zakonskih procedura i estetskih načela, „dvorovi“ nove elite, pretvaranje Novog Beograda iz grada muzeja, koji reprezentuje stil i ideologiju jednog vremena u potpunu suprotnost tome (komunizam – liberalni kapitalizam, „kineski zid“ – shopping mall“) takođe govore o „smeni snova“.

Završavajući svoje razmatranje o rađanju novog kulturnog modela, Rebeka Solnit zapaža da lutanje i kockanje imaju neke zajedničke crte – „u obe aktivnosti anticipacija može da bude veći izvor zadovoljstva od ishoda, a želja pouzdanija od ispunjenja.“  Samim tim – „ Las Vegas ostaje živi primer da je čovekova žudnja za mestima, gradovima, vrtovima i divljinom neutaživa, da  će ljudi i ubuduće osećati potrebu da izađu napolje i lutaju, (...), da će i dalje priželjkivati da dožive nova iskustva i da upoznaju nove ljude.“

 

Rebeka Solnit pokazala je da istorija hodanja zalazi u polje umetnosti (arhitektura, književnost, slikarstvo), nauke (anatomija, antropologija, geografija, politička i kulturana istorija), religije, praktičnih znanja(baštovanstvo, zanatstvo), ali i individualnih izražavanja – razmišljanja, kreativnosti i stvaranja.  Kako primećuje u poglavlju „LAVIRINTI I KADILACI: Hodanje u carstvo simbola“ – „Mi život zamišljamo kao putovanje, zbog toga ove šetnje sa simboličkim značenjem, uostalom kao i sve šetnje, imaju toliko značaja.“ Kao što je lavirint u mitu o Tezeju za mitskog junaka predstavljao iskustvo podviga, lavirintovi savremenih puteva, omogućavaju nam da se, kao stvarna bića, krećemo simboličkim prostorom. Zbog toga hodanje i jeste – „jedno od sazvežđa na nebeskom svodu kulture čovečanstva, sazvežđe koje čine tri sjajne zvezde – telo, imaginacija i nepregledno prostranstvo sveta“.