(Do sada sam uvek objavljivala samo (pre)dugačke blogove dok sam na moj FB profil kačila kratke priče ili crtice o epizodama koje su mi se upravo desile a ja ih zabeležila čim sam se dokopala interneta. Izgleda da je to lakše i zanimljivije za čitanje (trebalo mi je tri godine da to shvatim) pa hajde da probam s tom praksom i ovde. Znači, između regularnih blogova, kad god stignem, postavljaću ove kratke zapise.)

14. oktobar 2019.

"Draga Snežana,
Kontaktirala sam sve manastire i rečeno mi je da noćenje kod njih nije moguće. Jedino ako ste na licu mesta možete pitati Igumana pa vam on možda izađe u susret, prenosim vam kako mi je rečeno."
Napisala mi je Jovana iz Turističke organizacije Vojvodine, koja je podržala ovu moju turu.

Imajući to na umu, ustezala sam se da uopšte

Islandska kuhinja je najpre poznata po svežoj ribi i jagnjetini. U oba slučaja, kvalitet je više nego vrhunski. Najpre, vode oko ostrva su prepune razne ribe a ribolov je vekovima bio osnovno zanimanje divljih vikinga sa krajnjeg severozapada Evrope. Godinama pre ekonomske krize, kvote za ulovljenu ribu su bile osnovni kamen spoticanja ulaska Islanda u Evropsku Uniju. Ribari se i danas svakodnevno otiskuju na more, a obilan ulov garantuje da je riba koju će vam servirati malte ne doneta sa broda. Osim ako je ne želite dimljenu ili usoljenu, što je takodje dobra ideja. Sa druge strane, kako na Islandu nema divljih životinja (sem polarne lisice koja nije mnogo opasna), ovce slobodno pasu, i to po ceo dan i noć u toku letnjeg perioda zbog celodnevnog svetla. Kada se tome doda da su vazduh i hrana izuzetno čisti (OK, sem kada ostrvo malo zapraši poneki vulkan), jagnjetina je na glasu kao najbolja na svetu. No, nemojte se iznenaditi kad vidite da je jedno od uobičajenih jela u restoranima brze hrane pola jagnjeće glave. Kuhinja Islanda skriva još mnogo sličnih iznenadjenja. Kao i u nas, sve od životinje se koristi. Otuda i neki čudni specijaliteti koje vam predstavljam.

24. juli 2013.

Pre dve godine, na današnji dan, utovarila sam moj bicikl i bisage u autobus za Bratislavu. Tamo sam se srela sa tadašnjim partnerom, skoro potpunim strancem kog sam upoznala nedavno, tražeći saputnika za put oko sveta. Tako je počela moja najveća životna avantura.

Nekoliko meseci kasnije, bila sam ostavljena. Bila je zima, ja sam bila bolesna, sama i uplašena. Nisam razmišljala o povratku

Kaže mi tičica da Lepi A Isprazni neće biti premijer Srbije.

Kaže da DS neće biti u vladi.

Kaže da Dačić, naravno, hoće biti u vladi. Itekako.

Kaže i da će se sačekati još najmanje 5-6 dana da se obznani. Bemligazašto. Valjda oni znaju.

Džebga.

Moje

Ove nedelje je održan Mobile World Congress 2012 (MWC) u Barseloni (Fira Montjuïc). Skup je ove godine okupio rekordan broj posetilaca. Organizatori kažu da je broj premašio 67.000. Kada se ima u vidu da značajan procenat posetilaca čine C-level rukovodioci (CxO), predsednici, vlasnici i drugi slični najviši nivoi upravljanja u značajnim firmama, onda kongres još više dobija na značaju.

Bio sam tamo, prisustvovao i učestvovao u nekim od događaja, pa ću ovde pokušati da prenesem i moje utiske i podelim informacije koje vas mogu zanimati.

U proleće 2010. godine Trinidad se našao na samoj ivici teške političke krize, u trenutku kada se trinidadska mladost odlučila za bojkot. I to, pod parolom „Do so Trinidad", ni manje ni više nego kompletnih nastupajućih parlamentarnih izbora. Čitav se Trinidad mesecima tresao od protesnih šetnji i zborova, zapaljivih reči i govora, kao i hvalospeva i oda nekoj novoj svetloj budućnosti - sve dok nije došla predizborna ćutnja i ... dan odluke.

1978. letovao sam u Dubrovniku. Kao i prethodnih par godina. Imao sam tada devojku. I ona je bila u Dubrovniku. Jako mi je išla na nerve, namerno. Setio sam se da mi je Sonja B. rekla da ide na Hvar, u Vrbosku. Spakovao sam ranac i ukrcao se na Liburniju. Od grada Hvara do Vrboske vozio sam se autobusom. Sonja se više iznenadila nego što se obradovala kada sam došao. Imala je veliki osmeh, tako da je izgledalo da se obradovala. Bila je u kampu sa još nekoliko studenata arhitekture. Kamp je bio na strmini, ispod visokih četinara. Studenti su uveče sedeli pored vatrice, ja među njima.

Početkom leta grejala me, jedno vreme, estetika komunizma. Ali ne ova srpska, hardcore varijanta nego sam se pitala: kako to zaista izgleda s bezbedne distance? I tako sam se, u potrazi za tim materijalnim ostacima, zatekla, par dana u Pragu.

Na prvi pogled, od istočnog bloka, kamen na kamenu nije ostao. Mase turista dolaze da gledaju mostove, katedrale i cele ulice iz 12-og, 15-og, 17-og veka. Tu su restorani, pivnice, prodavnice, kafići, poslastičarnice. Sve je skockano da zadovolji svaku turističku potrebu. Šta tu može da se ne dopada?

Ali, kad se čovek izmakne malo