неволим кад недосањам снове па онда цео дан калкулишем шта је могло да буде уњима докраја.ја уснове уствари неверујем (баш увек).унеке баш да.него, несањам ја одувек, него одскора, како кљокнух,телесно (и полно).
у угодном ентеријеру подрума новосадске књижаре Мост проведох јуче пријатно вече посвећено приказу књиге насловљене Приче са колена аутора г. Ћујић Бранка у којој Аутор кроз петнаестак приповедака са примесом сете локалним језиком казује о житељима и крајишком Селу својега детињства који ,могло би се рећи, више и непостоје . . .
слика о било којем окружењу се битно разликује у зависности од тога да ли га обилазите систематично или,као ја, банете у пар карактеристичних места, збирнете у себи утиске о њима па их комплетирате читањем већ написаног тјст нечијим стеченим предоџбама неодређеног и мутног порекла . . . слутим, за овај мој састав, казала би гђа Љиљана Шоп, књижевна критичарка
овако, када плеоназмом насловим саставми, будем уживцима затечен, мис’им . . о чем’ би’ ја то ум’о пажњу читалаца намамити мого.додуше пабирака има . . . вазда. свакодневна двосмисленост игрорека којима смо сведоци ,посебно оних давни, ишколе, а по присету, ево прибележених , просто се намеће
мени,тада заклетом фрутаријанцу , дрктава питија у тањиру са рутавим свињским ушима, изазивала је порив на подриг и бљув но она која ме је мамила за астал била је Љ. ненадјебива локална прцаљка, сезонска радница усодари моје сеоске Бабе
-ја примам све у себе па могу и твоју сурлетину, сећам се како ми је смешкајући се онако бећарасто указала
њег и да очеш
на мож’ да не видиш
а од њега
све можеш да видиш