неволим кад недосањам снове па онда цео дан калкулишем шта је могло да буде уњима докраја.ја уснове уствари неверујем (баш увек).унеке баш да.него, несањам ја одувек, него одскора, како кљокнух,телесно (и полно).
можда и јесам и раније сањо, ко кросан ми се привиђа и та могућност, но би ми тврдња била непоуздана јер све, па и сан, има знани низ узрок -последица па за оне давне поменути се низ загубио у магли присета.додуше немогу баш ни да се сетим шта сам јуче ручао ( ја и нисам неки изелица) па ми свеједно шта жена збрчка у паузи између фризера, картања и џима, те обавезног слушања класике.још кад ме и Унук слуди математичким задацима,а Унука обавезом да јој листам партитуру док вежба на клавиру и сами ће те закључити да је сасвим нормално што снове ретко кад досањам.
додуше има још ту понечег . . .
сећам се ево да сам неки трактат о времену читао,има томе, у коме је сериозно доказивано да је садашњост детерминисана, не прошлошћу, како се сматрало,него будућношћу.е домога,закључих у моменту, ни не сањајући да ће ми та небулоза ево већ који месец уназад снове походити, вазда недоречене,додуше као и тема што је.и не само то него се залудих па кренух ,онако за своју душу,са неким обимнијим саставом у којем покушавам да избалансирам паралелизам реализма и фантазмагорије, а све под неком сулудом претпоставком да ће време, једнога дана, почети да тече уназад, тако да ће последице претходити узроцима и тако далеку прошлост повезати са још даљом будућношћу, уствари пишући у глави ми крај састава, те бауљам текстом према почетку.ако поимамо време као антропоморфно, али не и бесконачно, јер човек нестаје у времену али и време нестаје у људима (убеђивао ме је у то давне1995. писац г. Басара) тако да сваки умирући односи део свог времена у гроб у који доспева управо због деловања времена и тиме се ствара загробна залиха времена а тиме се објашњава и могућност комуникације са умрлим (пример Роске из тв серије Бела Лађа, а чега се досетио аутор г. С.Павић).
лудило опште.
Е сад кад на то све закукуљено и замумуљено додам још и моју опседнутост хералдиком, што умом случају није неважно,јер ваљда зарад свог недореченог порекла вазда сам осећао страхопоштовање према грбовима племићких породица где су ме ликови птица и животиња уплетени у грбу мамили отменошћу ,усхићивајући притом а помало и жалостећи јер
Претци моји поштовани
питаше се за Грб – чему
те се нико не потруди
да поради,бар,на њему
па размишљах понесен да је понекад ипак прогресивно вратити се у прошлост иако је све мање ( или се варам) оних који су спремни да чују истину о себи, а посебно, претцима својим.
Елем,
претурајући тако по породичним хартијама набасах на своју прибелешку од пре пола века (а живот био предамном) ,где се питам . . ко зна шта ми гени неменише у (полу)мраку 18. века када ми је у оквиру програма бечког царског двора који је множину немачког живља дунавском лађом од Регенсбурга спустио у пределе Војводине , докони Предак овдашњи случајем набасао на допутовалу Преткињу и мада стерилан, заче нам лозу,веле породичне књиге. Како је прошлост одавно постала непоуздана, па стога и полуистинама подложна,јер препричавало се препричано с колена на колено,једни су били маштовитији,други мање,лагало се углавном,не би ли се важност родовнику породичном приписала,мантрично својство,шта ли. А гоља до гоље бејасмо са малим узлетима појединаца,заслужних помена (додуше писао је омојима и В.Стајић) .углавном већина су били падови,извитоперене личности на срамоту ширег рода те комшилука веома битног у креирању јавног мишљења о мојим, бар у паланачкој средини тадање Бач-Бодрошке жупаније, док ветрови,ах,ти ветрови,дували Војводином равном мешајући ми у фамилији народности разноразне, глава-рац, дупе-тот,рађало се и умирало и опет рађало , до мене,требало је времену само да прође.Па кад ме ту скоро Унук замолио да му породично стабло и сликовно - фоткама обрадим у смушености се затекох да због густих мали у глави залутам у окаснеле фантазије,а све се надајући да ћу напабирченим портретима/сериграфијама успети одвојити, од мање, важних, битне,искрено се прибојавајући да тај ко зна који по реду фамилијарни родовник у основи не буде неуспела копија истог оног које је бомбардовање новог сада са петроварадинске тврђаве давног јуна 1849 заједно са кућом предаками у дим претворио.
Е сад, јед у живцима изнутрашњим хоће и овакви компилациони састави да ми изазову јер се погубим у томе шта је моје а шта прочитано па (подсвесно) препричано. Као и снови уосталом што су, јер свесно накљукани дневним информацијама ( тв,штампа,трач са комшијама), те дијалозима са незнаним, колико смо у стању да одвојимо своје од туђег па се ево забринут питам да ли сањамо своје снове или су и они нечији у које себе (не)свесно уградимо,па им отуда и недосањаности.
‘бемлига.