Onomad, dok sam jednom rukom peglala, drugom pokušavala da ne sapalim večeru, a trećom kačila novi turnus veša, na prozoru u svet, zvanom televizija, počeo je dnevnik, kome sam mogla da posvetim samo jedno uvo, jer je drugo očekivalo poziv poslodavca, u cilju slanja izveštaja o potencijalnom referendumu na temu slovenačko-hrvatskog pograničnog čupetanja.

-        Maaama! Gde su moje čarape?

-        U fioci.

-        Gde je fioka?

-        U ormanu u hodniku.

-        Gde je hodnik?

-        Ućuti već jednom, gledam dnevnik...

Možda ipak ima boga, mada bez državnog tužilaštva, suda i medija, ne bi od njega bilo neke vajde. Bar sudeći prema njegovom dosadašnjem tolerisanju zla koje najosetljivijem delu čovečanstva – deci, nanose njegovi zemaljski administratori. Najčešće nekažnjeno. Ili kažnjeno poput slovenačkog katoličkog paroha, Slavka Štefka koga je, onomad, sud u Ptuju kaznio sa godinu dana i pet meseci zatvora, zbog seksualnog zlostavljanja četvoro dece. Uz to mu je sud zabranio da ubuduće drži časove veronauke deci, kao i da im se približava na manje od sto metara, a ne sme ni da ih zove. Njegov poslodavac, katolička crkva ga, tim povodom, nikako nije kaznila, verovatno jer su aranžmani za letovanja na Baliju već popunjeni.

Ali je zato, njegov kolega po poslu i neljudskosti, 62-godišnji paroh Franc Frantar, juče konačno, fasovao aps. Kako njegov advokat reče, u ljubljanski zatvor »Dob« je došao dobrovoljno. Jedino što još mora da nađe nekog ko bi mu poverovao, jer pomenuti sveštenik već deset godina beži kako od suda, tako i od kazne koju mu je sud, zbog pedofilije odredio. Naravno da mu to ne bi uspevalo tako lako da mu njegov poslodavac, u bežanju od ovozemaljske pravde, nije zdušno pomagao. Iako je pomenuti sveštenik seksualno zlostavljao dete.

Srećan Uskrs svima koji veruju i nama neverujućima koji, bez obzira na obzir, vredno farbamo jajca i kupujemo čokoladne zečeve. Doduše, ja moram da priznam da, iz godine u godinu, uredno zaboravljam celu dobitnu Uskršnju kombinaciju sastavljenu od jaja i zecova. Za jaja uspevam da zapamtim da su simbol života, crvena zarad Ješuine krvi, al' šta tu rade zečevi nikako da mi se utisne u memoriju sećanja. Znam da su, inače, simbol plodnosti, al' mi to nešto ne ide uz ovaj praznik...brzi su, al' ni to nema puno zajedničkog sa jajima, obaška skaču, pa bi mogli da ih polupaju...jesu simpatični, meki i ušati, al' ni to sa jajima nema mnogo veze. Kako god, zajedno sa autorkama jaja, kokoškama u svim fazama razvoja, zečevi su sastavni deo Uskrsa i shodno tome valja ih deci poklanjati, naročito u čokoladnom izdanju, ne bi li se podržao zubarski esnaf.

Prošla je ponoć. Kroz oblake se gura pun Mesec, sjajniji od tepsije, nabubreo grđe od prezrele dinje. Vampiri peru zube. Iz dečije sobe se čuje krik koji Ikara Varvarina dovodi u stanje nervne neuravnoteženosti iskazane urlikanjem primerenim psu bar nekoliko puta većem i opasnijem. U polumrak hodnika, tutumraka idealnog za rane renesansne slikare, ispada Mali Sin i, jedva artikulisanim krikom, mi saopštava:

-       - MaaaaaaaMaaa! Pukla mi raaaaaaaannnaaa!

-        Crno dete, je l te boli?..

-        Boooliii! MaMMMaaa!

-        Polako, stani...pokaži mami...

Moja baba Kaja je imala dve reči, kojima je dočaravala da je nešto gadno da gadnije biti ne može. Prva je bila pogan, kratkog, sasečenog glasa o, a druga je bila Turčin. U prvu su spadale sve boleštine, protiv kojih je baba Kaja tukla neumornu bitku bajalicama, melemima i gašenjem ugljevlja, elementarne katastrofe, većina insekata i svi gmizavci. U istom rangu bivala je i druga reč, Turčin, koja je obuhvatala sve Turke i to onako kako ih je baba Kaja zamišljala, kao i sve ono ili one koji su toj njenoj predstavi odgovarali. To što navedena baba  za svog dugog veka nije srela ni jednog Turčina, to nema veze. Baba Kaja je dogmatično radila na očuvanju kolektivnog sećanja, kačeći reč Turčin i tursko, na sve što valjalo nije.

i rado ga se sećam, počesto izjavljuje naš prijatelj na večernjim sedeljkama u vreme koje bi moglo biti skladnije prirodnim nagonima iskorišćeno, samo kad naša kuća ne bi hronično izgledala kao železnička stanica u trenucima masovne evakuacije stanovništva pred blagovremeno najavljenim pogromom. Ili – džabe ste se ponadali, uprkos naslovu u ovoj priči će biti mnogo manje seksa no što ste očekivali. Što je uostalom i na žalost u skladu sa roditeljskom svakodnevicom koja, ograničena nusproizvodima seksa, pomenutu disciplinu svodi na stresni minimum.

Mi smo dobro, hvala na pitanju, ovde je predivno i dobro je što niste s nama. U primorju bura divlja preko svih granica brzina dozvoljenih na autoputevima, ali nema pandura koji bi se usudio da stane pred 200 km na sat i zaustavi je. Na dnevniku glavne slike su veselnik koji uprkos upozorenjima da se ostane kod kuće, pokušava da baci đubre po orkanu, zbog čega biva odnesen sa sve kontejnerom, džakovi peska na krovovima koje vetrina nije postigla da oduva, zabavljena čupanjem drveća, talasi k'o kuće i kuće koje jedva vetru odolevaju.

Ministar spoljnih poslova Francuske, Bernar Kušner, nazvao je u Gračanici ludakom novinara Budimira Ničića i time javno  pao pod svaki nivo pristojnosti, demonstrirajući nevaspitanje i bezobrazluk.

Branko,

volim te najviše na svetu. Ti si ljubav moja i život moj. Ti si moja sreća, zlato, buba i radost moja. Ja ne bih mogla da živim bez tebe. Ti si srce moje.

Ti si mene usrećio.

Volim te,

Jelica

»Dobro je bre, živ sam!«

izjavio je sa još bar tri uskličnika Prestolonaslednik, koji je nedavno avanzovao u Studenta, što je samo i očito, doprinelo njegovom mrmotskom ponašanju. Dobro, jesam li ja to zaslužila? Godinama sam spavala k'o nervozni šišmiš, jer je Mrmot mislio da noć služi za druženje sa roditeljima, a Majka Priroda ga je podržavala svim mogućim i nemogućim alibijima, od menjanja zuba (kojih mu je, po mojim proračunima, poraslo više no ajkuli), do svih mogućih varijacija virusa koji su mahom noću pokazivali šta znaju.