Rudari Resavice su stupili u generalni štrajk. Zato što im država, vlasnica rudnika, ne uplaćuje zdravstveno osiguranje. Rudari su danas ponovo čekali na pečate na zdravstvenim knjižicama i nisu ih dobili. Iako je dovoljan samo trenutak pa da im nikada više ne budu ni potrebne. Država vlasnica im duguje milijardu i osamsto miliona dinara, još od 2004. godine. Rudarima. Duguje rudarima?! Ljudima koji rade pod zemljom gde se vreme jedva menja, gde je mrk gušći od onog kada se oči zatvore. Rudarima koji od pre, ali i posle Zolinog »Žerminala«, do dana današnjeg, žive teškim i siromašnim  životom umornih ljudskih bića, u večitoj opasnosti od svega što ni zamisliti ne možemo, a što bi Majka Priroda mogla da uprizori padne li joj samo na tren mrak na oči. Ako postoji neko koga bih u bilo kom štrajku podržala, uvek i svuda, to su rudari.

Da l' sam ja vama pričala o tome koliko volim leto? Nisam? Nije moguće da sam to propustila...imam jedno par tema o kojima sam želela da vam pišem, baš onako fine, al' ne vredi...em bi vi mogli da ostanete uskraćeni za informaciju o mom voljenju leta, em ja i tako na današnjih 180 rernskih stepeni, s obe strane, prosto nemam emocija ni za šta drugo no za ovo...pa, daj da i ja izrabim više no opšte zlostavljani pridev u poslednje vreme, prelepo leto.

Kao i većina stanovnika naše regije, koja polako ali sporo putuje ka evroatlantskimintegracijamaamin, tako sam i ja na samoinicijativnoj terapiji odvikavanja od terorija zavere, sa posebnim aspektom na iste u svetskim razmerama. Shodno tome sam ukebala sebe kako otvorenih usta, svaku ponoć, pratim tristadvadesetosmo repriziranje Dosijea X, sumnjičavo gvireći pod kauč i  pokušavajući sutradan da provalim ima li kasirka u lokalnom dragstoru dvojnu grbicu na vratu ili ne. Usput se, sa dvesta grama tanko narezanog i reš svežim novinama, brzinski neočekivano okrenem u nadi da ću je zateći prilikom vanzemaljskog zalivanja očiju katranskim crnilom.

Najnovija dijeta, koju povodom umarširavanja leta i izmarširavanja na plažu i slične otvorene prostore, promoviše Svetska federacija za kosture i što manje garderobne brojeve, podržana od strane Cicija tekstilne industrije i Društva za nadgrobni život za vreme života – Gladni zombi, omogućava vam da za samo 17 dana smršate 25,7 kilograma i time steknete licencu za pokazivanje u javnosti.

Naš najbolji drug Google raspisao je fotografski konkurs, sa namerom da se ulepša. Između hiljada fotografija koje su na taj konkurs poslali studenti fotografije iz celog sveta, izabrano je najboljih 36. Među njima su i fotografije Vesne Stojaković sa novosadskog univerziteta. Pobedniku Googlovog konkursa pripašće 5.000 funti, dan sa slavnim fotografom Martinom Parrom, dok će prvih šest izabranih na konkursu svoje fotografije moći da izloži u slavnoj galeriji Saatchi.

Ukratko, glasajte za Vesnu iz Novog Sada, ovde:

http://www.google.com/intl/en/landing/photographyprize/vote.html

Tokom pedeset godina je nekoliko hiljada dečaka i devojčica bilo fizički, psihički i seksualno zlostavljano od strane katoličkih sveštenika i časnih sestara, kojima pristaju svi epiteti sem ovog pod kojim su činili ta zlodela. Od 1930. godine do 1990. godine službenici Irske katoličke crkve su terorisali hiljade siročića, nebranjenih, bespomoćnih, odbačenih, upravo onakvih na sudbini kojih je predsednik uprave multinacionalke zvane Crkva bazirao svoju filozofiju, koju su kasnije njegovi članovi uprave i nadzorni savet, uključivši i brojne službenike za rad sa strankama, opako zloupotrebili. Da je i jedno drugo preduzeće pola decenije zlostavljalo hiljade dece, svesno i planski to sakrivajući, sumnjam da bi se izvukli od optužbe za organizovani kriminal.

20 godina! Danas nam je rođendan, B92 puni 20 godina!

U podne 15. maja 1989. godine, pod izgovorom doprinosa proslavi 25. maja, takozvanog Dana Mladosti, a sa željom da se i mi jedared do'vatimo frekvencije, pokrenut je eksperimentalni omladinski program B92. 20 godina nas slušate i nešto manje godina gledate, 20 godina, malo li je na ovu skupoću i krizu...Izvolite na žurku, ako ne stignete do grada, gde će B92 danas raditi sa otvorenog, iz Pionirskog parka ili i ako tamo svratite, dođite da proslavimo.

Je l' ponoć? Šta kažeš? Ne čujem...A da ugasiš taj usisivač, samo što nisu stigli gosti...naduvavaj balone, mani čišćenje...Kakva bre ruska salata, nije Nova godina...pazi svećice, kud sedaš na svećice, otpadoše mi danas noge tražeći toliki naramak svećica. Kad pripalimo, ima da bude iluminacija širih razmera. Kako čime, pa šibicama...Kako nemamo šibice? Ni upaljač? A sučim ćemo onda da pripalimo ove sveće za romantiku i vatanje po ćoškovima? Nema vatanja? Zauzeti ćoškovi? Čime, svega ti? Stripovima sa tvojim slikama kad si bio mali? Pobogu Dilan dože, pa nećemo valjda goste da davimo arheologijom? Ko eksponat? Ja!? 24 godine i ja arheološki eksponat? A ti što si go u avataru, to ništa...manijače jedan, pazi na čaše, kud mlataraš tim rukama...

Zvalo me iz škole. U formi učitelja fizičkog. Koji liči na onu bubu što klizi vodom. Obučen u belu trenerku. Elegantno mršav. Skoro iscrpljen. Nekada su učitelji fizičkog pod nosom gajili četke za cipele, bilo ih je ar u leđima, rukama dlakavih nadlanica su mogli sneg da lopataju. A sad, druga priča.

Jeste, lagala sam. Onomad. Komšiju Julija. I poverovao mi je. Fildžan okruglih očiju, srozanih soknica i zelenih kolena, koje je povremeno češao sveže oribanim rukama. Sa osmehom deficitarnim zubima i punim poverenja, trogodišnji Julij je obema rukama prihvatio moju laž u formi šarene kese. Doduše i da se nisam potrudila da mu složim priču o zeki koji je baš kod nas ostavio kesu punu čokolade za njega, dobrog Julija, grešni komšija bi bez truna ustezanja prihvatio naramak sjajnih jaja, još sjajnijih pilića i zečeva sa osmehom serijskih ubica. Da ne govorim o automobilčićima-čokoladicama. Julij je tu noć, verovatno sanjao karijesne snove i komšinicu sa velikim ušima i malim repom kako poskakuje pred njegovim vratima.