U rano jutro mračnog srednjeg veka, Kristifor Kolumbo je ustao, protrljao oči, počeškao se bitno niže i namrštio na galamu koja se čula iz kuhinje. Gospođa Kolumbo je upravo pripremala doručak, dovikujući se sa komšinicama kroz otvoren prozor. Deca su pištala kao da je već podne. Kapetan Kolumbo je uzeo u ruku peščani sat sa sanduka pored kreveta i pokušavajući da nasluti koje doba pokazuje uspeo da ga ispusti u bokal sa vodom. Kratko je opsovao i gurnuo ruku u bokal koji se, iznenađen tom vrstom intimizacije, odmah preturio. U posudu za obavljanje prirodnih, noćnih potreba. Kristifor je gadljivo pogledao novonastalo more oko noše, sat koji je plutao u njoj i ostrvca razbijenog vrča. Uzdahnuo je paćenički, znajući da će ga ovo koštati dugoročnog ženinog džvanjkanja i konačno ustao sa kreveta. Napolju je još uvek bilo tamno. Protegao se, ispravio spavaćicu i odlučnim korakom ušao u...orman.

Znam ja koliko je sati, nego vi ne znate kako je meni. Zato što k'smet ne spava, radi prekovremeno. Naročito kad ga pominjete u kombinaciji sa glagolima povezanim sa telesnim aktom razmnožavanja.

Onomad sam iz Elle dobila domaći zadatak-molbu da napišem tekst o novom feminizmu...evo ga: 

http://elle.rs/

Žene Silicijumske doline hodaju putem novog feminizma, na kome će se žene, pored društvenih, izboriti i za svoja prirodna prava...

U studiju jednog od najposlovnijih svetskih televizijskih kanala sedelo je šest-sedam silikonskih žena. Uprkos tom pridevu, sve su bile prirodne onoliko koliko to televizija sebi može da dopusti. Bez veštačkih erotskih izraslina, bez jake šminke, u odeći koje ima dovoljno da svojom deficitarnošću ne izazove bar težu pneumoniju. Silikonske žene iz one prave, poslovne, prekookeanske Silikonske – Silicijumske doline pobednice su u ime ženskog roda. One su šefovi firmi čija i sama imena zvuče kao tektonski potresi poslovnog sveta. Kroz njihove ruke vrte se monetarne cifre koje prosečan gledalac ne bi mogao ni da izgovori, a kamoli pročita. One biraju najbolje kadrove među najboljima i određuju strategije komplikovanije od bilo koje vojne ofanzive. One su dokaz da su žene dobile prvu veliku bitku feminizma i prelaze u novi napad, s ciljem da dobiju i rat.

Možda je vladika zaboravio, ali Svevišnji očito nije, Konstantin Veliki je do poslednjeg daha bio paganin. Krstili su ga tek na samrtnoj postelji.

U to ime, odlična priča blog kolege, Dragana Jakovljevića, koja zaslužuje da bude na naslovnoj strani:

 Великодостојник је најпре, сметнувши с ума да Свевишњи често уме да дела потпуно супротно од наших очекивања, обећао да ће на Константинов рођендан отићи у нишко породилиште и бебу која се прва роди, даровати златом. Ако родитељи тако буду желели, даће му и императорово име. Није, дакле, било никакве дилеме да ће прворођена беба бити мушко, што је јавност навело на сумњу да се владика о полу детета претходно добро информисао коднадлежних.

Javljam vam se iz blokade predstojećeg epicentra dešavanja. Sa desne strane mi tutnji muzika iz parka, ispregradjivanog ogradama i betonskim blokadama, da ne pominjem sve prisutne policajce grada Čikaga, uključujući i žandarmeriju u različitim uniformama, ivice i marice, i poslednjih dana neobjašnjivo velikih broj muškaraca koji trče po parku. Do pre nekoliko dana se nijedan od njih nije mogao videti kako galopira naokolo zabrinut za svoje zdravlje, a onda ih se pojavilo toliko da smo mogli spontani maraton da organizujemo.

Što je nebo da je list hartije,

što je gora da su kalemovi,

što je more da je crn murećep,

pa da pišem tri godine dana,

ne bih mojih ispisala jada.

(narodna)

U prvi sumrak su se treskom otvorila vrata komšijskog ulaza. Iz njih je istrčao pas veličine adolescentnog medveda koji je na povocu vukao majku njegove vlasnice. Dotična, vođena naglim ubrzanjem, nije uspevala ni da dodirne zemlju, narušavajući svojim kretanjem ugled gravitaciji. Pomenuti pas marke Bokser je, s obzirom da očito nije hranjen par godina, odmah probao da pojede nekoliko slučajnih prolaznika, da bi se potom bacio na sitnu, ali brzu hranu u formi našeg Ikara Varvarina. I dok su se željeni zalogaj i komšijska zver ganjale u krug, komšinica i ja smo se uzverale na prvo raspoloživo drvo.

Ma šta se danas po svetu dešavalo, vest dana će biti da su Barsin lepi Pike i još lepša Šakira dobili prvenče. Prvo, pa muško. I dali mu ime – Milan. »Baš lepo, kraljsko ime«, što bi rekla moja prababa Darinka.

Tim povodom su, koliko odmah, internetom zaokružile priče da je Šakirina baba po ocu zapravo Makedonka i da otud dadoše detetu slovensko ime, kao i da Inter već sprema ponudu za tatu Pikea. Kako god, ono što je sigurno je da je već tokom prvog, naglavačkog plača mali Milan odmah upisan u Barselonin klub...što iz moje memorije sećanja evocira neprijatnu epizodu u kojoj su učestvovali Žmu, FCBarcelona i Mali Sin.

Što se tiče predstojećeg finala Vimbldona, ja sam potpuno spremna da istrčim na teren. Već nedeljama radim na fizičkoj kondiciji, galopiram do emisije i nazad, forsiram vračarske uzbrdice, radim na ravnoteži ganjajući Ikara Varvarina i njegovo pseće društvo po nizbrdicama, vučem kesetine sa Kalenića na kome, zahvaljujući kišom poplavljenom kamenju, vežbam proklizavanje na šljaci. Po pitanju psihičke spremnosti, stanje mi je takođe odlično, evo onomad, recimo, nisam izašla da se krvi napijem mrmotu koji je zaspao na trubi, u našem sokačetu, jer mu se onoliko žurilo u NASA-u da konačno razbije Alfa čestice i doprinese troskoku civilizacije. Manijaka koji, na ćošku moje ulice, ima deponiju obraslu džunglom, u kojoj rastu ale i akrepi, i zbog koje moramo trotoarom da se probijamo mačetama, da ne pominjem. Kao ni onog pacijenta koji svoju džipčinu redovno parkira uz kontejnere, tako da ceo kraj skokom uvis baca smećarske kese preko njega.

Ministar spoljnih poslova Francuske, Bernar Kušner, nazvao je u Gračanici ludakom novinara Budimira Ničića i time javno  pao pod svaki nivo pristojnosti, demonstrirajući nevaspitanje i bezobrazluk.