Moj deda Jova je imao dva rodjena brata, Milana i Mihajla. Obojica su, posle puštanja iz nemačkog zarobljeništva, hteli da odu u Ameriku. Na njihovu žalost, ta brodska tura je bila jako popularna, tako da su karte bile rasprodate. Dede

Biću kratka i jasna. Nemam vremena. Čekam na kupatilo. Peti dan. Prirodne potrebe i telesne funkcije sam svela na minimum. Vršim fotosintezu, tako najmanje smetam uzbuđenju. U kući je vanredno stanje. Peti dan, drugi produžetak.

Tatina Princeza večeras ima malu maturu. Ovde zvanu valeta. Tim povodom je u kući, već danima, sve podređeno njenim planovima, sumnjama, promišljanjima, probama i hordi vršnjakinja sa kojima se

Proleće u Sloveniji je kič uživo i ja ga volim, uprkos tome da pogubno utiče na moje voljeno agregatno stanje vode, zvano sneg. Ovde proleće otera sneg na vrhove planina, tako visoko da se teško razlikuje od oblaka, koji se cepaju i u formaciji raštrkanih ovaca tumaraju naokolo. Tim povodom nebo postane plavo kao nebo i da visok sjaj tek razmotanom, skoro providnom, ovogodišnjem lišću.

Krenem ja, jutros, uobičajenom putanjom izoranog parketa. Zaobićem, histeričnog od gladi mačka, spotaknem se o Maricu, kojoj se nakrivila karirana mašna u želji za briketima, bunovno napipam dugme na kompjuteru, upalim isti, zveknem glavu o sto i nastavim bauljajući, ka kupatilu. Tamo se kao vodom probudim, recimo očešljam, to kao očešljano savladam rajfom i

U Sloveniji se danas slavi Dan Rudolfa Majstra, slovenačkog generala kog ni jedna vlast volela nije zbog njegovih ljubavi. O njemu se malo priča, a i kad se priča bolje da se ćuti. Danas će na njegove spomenike biti stavljeni venci. Ali, ni jedan cvetić neće biti stavljen na grobove srpskih vojnika koji su poginuli za tuđu zemlju i tuđu slobodu, i to kada je Prvi svetski rat već završen. Na molbu i poziv generala Rudlofa Majstra. Ne samo da su zaboravljeni, nego su namerno zaboravljeni i namerno se prećutkuju. Ni u jednom članku koji danas bude u slovenačkim medijima objavljen, niko ih neće pomenuti. Ni jednom jedinom rečju. Neće ih pomenuti, niti ih se setiti ni Srbija.

Za njih zaboravljene, u njihovu slavu, danas ponavljam blog o slovenačkom generalu, Rudolfu Majstru. Onom koji je voleo Srbe...

 

 I niko nije ni pitao odakle ti mladići idu,

Ko sada za njima u strahu plače

I niko nije ni pitao hoće li se oni ikada

Vratiti pod voljene krovove domaće.

 

Naš najbolji drug Google raspisao je fotografski konkurs, sa namerom da se ulepša. Između hiljada fotografija koje su na taj konkurs poslali studenti fotografije iz celog sveta, izabrano je najboljih 36. Među njima su i fotografije Vesne Stojaković sa novosadskog univerziteta. Pobedniku Googlovog konkursa pripašće 5.000 funti, dan sa slavnim fotografom Martinom Parrom, dok će prvih šest izabranih na konkursu svoje fotografije moći da izloži u slavnoj galeriji Saatchi.

Ukratko, glasajte za Vesnu iz Novog Sada, ovde:

http://www.google.com/intl/en/landing/photographyprize/vote.html

 

Iako se trudim da bar ovde ne pišem politici, da ne produžavam svoj radni dan, za koji se ne zna kad počinje i kada se završava i koji se, gotovo uvek, vrti oko politike, danas želim da vam kažem: GLASAJTE !

 

Glasajte zato što nećete dočekati da se na izborima kandiduje pojedinac ili stranka, koga u potpunosti podržavate. Glasajte zato što ste se izborili za demokratiju, a to treba ceniti. Zamislite ili setite se, kako je onima, kojima za vratom dahće pomahnitali diktator, koji bi dali sve samo da mogu da glasaju. Da govore šta misle, bez da završe

Jedna od većih časti koje su me snašle u životu je bio poziv da pišem za današnji, rođendanski broj Politikinog Zabavnika. Današnji. Danas Zabavnik slavi 75. rođendan. Moram da kažem da je to jedno od starije dece koju poznajem. Zbog toga, a i zato što sam Politikinom Zabavniku dužna za sve ono što je on za mene pisao sve ove godine, od mene je Zabavnik za rođendanski poklon dobio priču. Naravno da ta je neophodimi i sastavni deo te priče i Bob Živković. Bez njega poklon ne bi bio pravi...Dakle, ZABAVNIČE, SREĆAN TI ROĐENDAN:

 

 Ja nisam rasla sa Zabavnikom. Politikinim Zabavnikom. Ja sam rasla pod Zabavnikom. Naime, njime su me pokrivali na noši. Znam da to možda baš nije zgodna priča, ali život je pojava koja je mnogo drugačija u radnji no u izlogu.

 

 

Nije valjda da smo spali na to da ja o fudbalu pišem?! Čemu bi se slobodno mogao dodati još jedan udivitelni, interpunkcijski znak. Naročito kad se uzmu u obzir traume koje vučem iz činjenice da u kući imam tri pasionirana muška stvora, fudbalu predana, koja me mrcvare svim mogućim i nemogućim prvenstvima na dnevnoj bazi. Nekad su postojalo evropsko i svetsko prvenstvo u fudbalu, dobro, i domaća liga, a ovo sad... Taman se jedno prvenstvo završi, istog trena počinje drugo, ako ga nema onda su tu belosvetske lige, prosto da čovek ženskog roda od muke procvili. Izmedju dotičnih mogu da pogledam skraćenu verziju dnevnika, bez najave i vremenske prognoze, i to mi je. Ostatak vremena milioneri jurcaju po zelenom ekranu, trudeći se da svoju cenu na kilo dignu do cifre koju ja ne mogu ni da napišem, a kamoli pročitam.

Nema Ferala! Nema mi Robija K.! Nije izašao, ne zna se ni da li će. Šta sad ja da čitam? Pridavili mi jedinu slobodnu novinu na Balkanu.

Hrvatsko ministarstvo finansija sačekalo Robija K. iza ćoška i istreslo mu džepove. A kako u njima nije bilo sedamdesetak 'iljada evara, koje su već iscedili, na sudovima, kojekakvi bezdušni dušmani, u ime uteha svojih duševnih i ostalih boli, ministarstvo blokiralo račun.

Nema