Onomad je dan počeo sevanjem golišavih delova tela na račun babljeg leta. Naravno, uprkos najavama metereologa da će pasti sneg. Uostalom, na metereologe se ovde obraća pažnja taman  koliko i na poetski raspoloženog vidovnjaka kome je virozna temperatura prerasla razum. Uostalom, ko bi im verovao, poslednji put kad su najavili kišu, moj kaktus je dobio opekotine od sunca, a naivni su po ulici hodali znojeći se i vukući motke kišobrana, kao mentalno senzibilni pušteni na produženi vikend.

 

Za par nedelja će biti otvoren novi državni fond za lečenje teško bolesne dece u inostranstvu. Iako takav fond već postoji, zove se RFZO. Doduše, najavljeni fond će biti državno-javni. To znači sledeće: za prvi fond RFZO se odvajaju pare iz državnog budžeta koji se puni obaveznim plaćanjem poreza od strane građana smernih. Novi fond će biti državno-javni, što znači da će se jedan deo puniti kao i RFZO, novcem iz budžeta, dakle obaveznim plaćanjem od strane građana, a drugu deo će građani plaćati dobrovoljno. Jedino što niko ne pominje hoće li se taj dobrovoljno dati novac i dalje oporezivati, jer donacije su u Srbiji još uvek porezu podložne. Što znači da će građani za oba fonda em davati sve pare, em za novi fond i porez na porez plaćati.

Pre godinu dana je otišla Tanja.

Čini se da je nema mnogo duže od te jedne godine. I da je istovremeno ta godina prošla kao tren.

Čudno je vreme u kome nema nekoga ko je našim vremenima uvek pripadao. Bio tu negde.  Činio se neodvojivim od postojanja. Prosto, bio deo nas i vremena u kome živimo.

I sad ga više nema.

A to je tako nestvarno, iako stvarnost ne laže.

Lažu sećanja koja ne mogu da umru.

Naročito ona poslednja, ona koja odbijaju da se utope u mraku zaborava. I uporno žive u sitnicama. Pomisliš da više nema Tanje, i samo ti bljesne njen osmeh i poluzatvorene od smeha oči. Tako se ne smeju onih kojih nema.

 

Sticajem mog oca i večitog mi spora sa matematikom, ja sam sa Rusima oduvek bila u više no bliskim i bratskim odnosima. Naime, moj pokojni otac jeste kažnjivo prezirao krajnji cilj puta od socijalizma, preko alkoholizma do komunizma, ali je bio zadrti panslavista kog režimske puš pauze nisu mogle da odvrate od obožavanja istorijsko-kulturnih dostignuća bratskih, slovenskih naroda.

Jedno od najstarijih i najznačajnijih dostignuća naše civilizacije je, bez sumnje, mobilni. Telefon. Čuda savremene nauke su ništa, u poređenju sa mobilnim telefonom, čije prve tragove postojanja, arheologija beleži već u, takozvano, Vreme irvasa. Vreme, koje je predhodilo neolitu. Dakle, već pre sto hiljada godina, ljudski preci su, pored osnovnih oruđa, koristili i mobilni

Kako mine zima i kontinentalni ljudski stvorovi počnu da se razgolićuju na prvim slutnjama sunca, u njima se javlja potreba za slanom vodom širih razmera. U to ime već sa prvim visibabama galopiraju u hramove turističkih ponuda ili sami počinju sebi da traže mesta putem internetske tehnike i tehnologije.

Sve je počelo kao što je i red, tokom početka jednog dana. Napolju se mrštilo sivo, ledeno zimsko jutro. U daljini su se nazirali led-ledeni Alpi. Komšinica iz stana pored je, sudeći po zvucima, radila na tome da polupa sve sudove koje ima. Ikar Varvarin se budio pokušavajući da svojom zadnjom nogom otkine rođeno prednje uvo. Ja sam bauljala naokolo pritisnuta niskim pritiskom, kada se stanom razlegao urlik: »AAAGHR!«

U današnjem broju slovenačkog lista "Delo", Dik Marti govori o tome kako Evropu boli glava zbog Kosova, kako mu Srbija uopšte nije pomagala u pripremi izveštaja, o tome kako će se Brisel potruditi da sve padne u zaborav i zapravo ne želi da čuje istinu, zašto Euleksu ne veruje, kako su svi znali šta radi Hašim Tači i ćutali, da je CIA manje opasna od Kosova, kako su u Hagu uništeni dokazi o "žutoj kući", a smeh Bernarda Kušnera govori o njemu samom... PREVOD INTERVJUA SA DIKOM MARTIJEM:

 

UBIJANJE SVEDOKA, TO JE PRAVI SKANDAL!

 

Što sam ja uvek volela ekskurzije. Mesec dana pre ekskurzije profani hipnotišu ciljnu grupu. Kao da se ne pravi džumbus i da se bude fin i da...Sve na gluve uši, jer svi samo šekaju utovar i odmotavanje sendviča. U prvi red idu bolji učenici, a pozadi »problematični«, oni sa dužim šiškama. Bar je tako bilo kad sam ja išla u škole, u prošlom stoleću.

 

 

 

Dole u selu, u Badnjevcu, s druge strane Lepenice, moji brat i snajka imaju prodavnicu. U njoj ima svega, od eksera preko kuhinjskih potrepština, alata, baštenskih kanti i semena, burića i meni nepoznatih predmeta, do armatura za beton. Tu, na ulasku u magacin, stoji i mušemom pokriven sto, tri stolice, i rezervna medju gajbama i kutijama, za rođake, prijatelje i komšije, koji imaju vremena za kafu, žuti sok, hladovinu i razgovor. Baš odatle mi je nedavno upućen telefonski poziv. Snajka Milica se prvo raspitala za moje zdravlje, a onda uz silno izvinjavanje mi saopštila da njena prijateljica jako želi da me upozna, da ne bi da se nameće, da eto ako bih ja htela, ona je isto poreklom iz Badnjevca, baš bi volela...Naravno da sam rekla da naravno, za svaki slučaj samo upitavši kako se ona zove, jer u selu se nikad ne zna, može da se desi i da mi je rod osoba koja za mene pita. Odgovor je glasio:

-       Rada, Blagojeva ćerka, od Božića, Radmila, unuka popa Andre Božića.

Božići su inače brojna i cenjena seoska porodica, ali kraj objašnjenja me je naterao da odmah odem u pomenutu prodavnicu, sednem za mušemski sto, dobijem kafu i upoznam unuku čuvenog protojereja Andreje Božića, koga je ceo Badnjevac jednostavno zvao »pop Andra« i koga je ljudsko zlo, u obliku ljotićevca Marisava Petrovića, upisalo u istoriju crnog oktobarskog dana 1941. godine.