Da se razumemo, za sve je kriv Bob Živković. Prvo sam pozvana da budem tajna kuma na još tajnijoj svadbi. Tim povodom me je gore pomenuti Bob pitao: "A šta ćeš kao kuma da pokloniš?" Kako šta? Pa, može servis za 25 osoba, sa kojim mladenci kao što je i red ne znaju šta će, al ga čuvaju i sapliću se o njega do kraja svog postojanja, da bi se posle i naslednici krstili i češkali po glavi kad ga iskopaju iz bezdana nekog podruma. Ili duetirane kristalnu vaznu i pikslu premera omanjeg bazena. Kristal mora da je teži od olova i brušen tako da hvata rekordnu količinu prašine, pri čemu su njegove ivice dovoljno oštre da amputiraju svaki ekstremitet koji ih se dotakne. Ne bi bilo loše ni ambasador ćebe, pri pogledu na koje vas, tokom leta, spopadnu temperaturni vodopadi preznojavanja na nervnoj bazi...Bob je smatrao da je sve to suviše očekivano. Naravno da je očekivano, tako i treba zato što se to prenosi sa kolena na podrum već vekovima, kao rođena sestra krvne osvete. Što bi samo vama noge ćopavila kumovska vazna koja se ne bi, prokletinja jedna, razbila čak ni da padne sa neosvojivih planinskih vrhova. Na beton.

Pitate se gde sam... i treba. Nakon Operacije visokog rizika, koja je započela pre mesec i po dana i trajala do prošle subote, trenutno sam na psiho-fizičkoj rehabilitaciji. Ukućani sa mnom razgovaraju tiho, ne koriste reči koje bi sadržale bilo kakvu asocijaciju na nasilje, hranim se biljnom hranom i svako jutro mi turpijaju očnjake.

Sve je počelo mojom prošlogodišnjom idejom da svekru i svekrvi, u daljem tekstu Babi i Dedi, ponudimo da se presele iz podpohorskih nedođija u Ljubljanu. Ideja je na moje zaprepašćenje prihvaćena odmah. I sa očitom namerom objekata ideje da zauzmu pasivne uloge u predstojećoj realizaciji moje tako pametne inicijative. Tom prilikom je izvršena i naravno poštena podela rada: Žmu je dobio da duži ugovore, prodaje, kupovine i pare, a ja sam se usrećila ljudskim faktorom – sledovala sam Babu, Dedu i majstore na horizontu budućih dešavanja.

Negde posle podneva, dan je stao. Jasno, plavo nebo, pritislo je, kao teško ogledalo, dan, koji se vrelim prstima uhvatio za grozdove cvetova lipe. Njeni listovi su se umorno savili, a sa mirisnih, žutih pahulja je otpadao topli dah, odjednom star i lepljiv. Trava je dobila otrovno zelenu boju, koja je, pritisnuta jarom, uzaludno pokušavala da titra

Negde krajem prošlog veka, intenzivno sam živela u Ljubljani. U rasejanju. Ono je uticalo na moju emotivnu stabilnost, na neobjašnjive sklonosti prema svemu što bi moglo da podseća na maticu, iako se tada u istoj nije dešavalo ništa što čovek ne bi trebalo da bez žaljenja propusti. Ono malo kao i ja rasejanih, sa kojima sam se družila, patilo je od iste boljke. Zbog toga smo delili zalogaje prošvercovanog ajvara kao prosforu, pravili večere od svega što je »od kuće« uspelo da prodje pored fitopatoloških, graničnih radnika, prenosili jedni drugima pakete, pozdrave, poslednje aktuelne porodične vesti, i naravno jedva čekali da se iz domovine pojavi neko koga bi mogli da ugostimo, da mu pomognemo i posle sat vremena druženja utvrdimo da smo rod rodjeni.

Kako da vam kažem, a da to već niste čuli...ono – Mala deca, mali problemi, velika deca, veliki rođendani...Još samo polutka dana me deli od surove realnosti da su deca sve starija, a ja sve mlađa i da će poslednji od mladunaca postati poslovno sposobna osoba, iako tako uopšte ne izgleda. Niti će mi ikada izgledati.

Stvarno ne znam šta je ovo...kad sam ja bila mala i išla u školu (beše to u drugoj polovini prošlog veka - mlađe kameno doba), raspusti su trajali strašno kratko. Sada se raspusti vuku k'o gladna godina, nikad kraja.

Još od prvog dana raspusta, moji su totalno raspušteni. To se ne zna ni ko pije, ni ko plaća, a kamoli kada. To

beba mamina

A stvari su dramatične. Imam gomilu pitanja. Kao prvo, što da ga brukam, pa mi smo kao prijatelji, ja volim sve što vole mladi, savremena sam, modernih shvatanja...ali to nije ni tako važno. Ono mnogo

Edit (sreda):  Posle svega što sam pročitala u današnjim novinama, ja moram nešto da kažem. Da ne bude posle da nisam rekla. Kada sam zamoljena da pomognem Anastasiji, pristala sam. Ali nisam pristala zato da bih sada gledala kako je bilo ko živu sahranjuje. Sve dok u njoj ima truna života i želje za životom, niko ne sme da se predaje u njeno ime. Niko.

Edit (sreda): Anastasija je još bolje. Normalno diše, i samo zbog drena u plućima je još uvek na intenzivnoj nezi. Čim joj izvade dren, što će najverovatnije biti ubrzo, preći će na obično pedijatrijsko odeljenje.

Jutros je sama jela plazmu i mleko. Popila celu čašu vode, sasvim normalno gutala. Nema nikakve bolove. Dobro je raspoložena. I smeje se :)