Bob Živković piše priče crtajući. Ponekad, retko ali ipak, Bob se vrati rečima. Ovo je njegova priča koja se, kako to obično biva u svetu koji je često tako mali, dešava upravo u ulici u kojoj sam i ja rasla. Jedino što na Bobovoj mapi našeg kraja još uvek nema moje zgrade, na njenom mestu piše »Gradilište«. Bob i ja se nismo tada poznavali, ali je Bob izgleda u pravu kada tvrdi da smo nas dvoje delili dečiju sobu, a da to nismo ni primetili. I gledali istu, novobeogradsku, na ivici Zemuna, strašnu Šumicu šumetinu, s desne strane puta ka školi...

DVESTOTINEIDVAIPO KORAKA

Nikad mi nećete poverovati, ali ja sam rastao odmah uz divlju, močvarnu šumu.
Moja šuma se zgnječila između dve opštine, nedovoljno ćoškasta da bi bila jedan od parkinga Novog Beograda, a previše divlja za pitome parkove Zemuna. Dunav je probao da je prisvoji i odmah se popišmanio. Ostao je samo trag reke, velika bara, taman tolika da ste je mogli smatrati za jednu malu, takoreći džepnu močvaru. Grad je prezreo tu neplaniranu, mokru i bezobraznu šumetinu, i otišao svojim poslom. Kad već niko drugi nije imao vremena i strpljenja da se bavi njome, prisvojila su je deca prozvala „Šumica“.

Noćas sam se vratila u bračnu postelju koja me potpisom i državnim štambiljom obavezuje već četvrt veka. Razlog izbivanja je bio više no egzistencijalno opravdan, jer se radilo o opstanku dve trećine moje dece, mlađi sektor. Pomenuti su došli nama, roditeljima

Gradski čovek je biće tužno, od prirode amputirano. Danju udiše svašta i jede još sumnjivije pojave koje se lažno predstavljaju kao voće i povrće, a noću spava u buci, pod veštačkim svetlima. Ukratko, jad jedan, a možda i dva. Zato je san svakog aprirodiranog ljudskog stvora da se u nedra Majke Prirode vrati i zaspi u njenom dekolteu, uz pesmu cvrčaka i poj noćnih ptica koje ljubav ne naplaćuju.

i laku noć.

Već se kupe

Već se kupe, već se kupe,
Da popune prazne klupe, 
Da u sjajnu stupe zgradu,
Uz pucnjavu i paradu -
Da urede naše stvari,
Izbranici, skupštinari.

Ja već vidim njina lica,
Čujem huku sa sednica,
Vidim da se dobro sprema:
Neko ćuti, neko drema,
nekom đavo ne da mira,
Nego vazdan protestira.

Sastali se "naši", "vaši",
oponenti, aminaši,
Zauzeli sjajnu zgradu
Uz pucnjavu i paradu,
Da poredak vrate stari -
Izbranici, skupštinari.

Aminaši, skupštinari
I vi novi i vi stari!
Podla dela, podlih ljudi
Potomstvo će da osudi.
Gnušaće se deca vaša
Od otaca - aminaša.

Vojislav J. Ilić
(1886.)

Danas je Tatinoj Princezi rođendan. Puni 14 godina. Pubertet. Ja kad sam bila njenih godina, Pubertet još nije bio izmišljen, zbog čega nisam mogla da uživam u blagodetima istog. Samo se sećam da su me svi nervirali, da me je bilo sramota svega, da mi je sve bilo bezveze. Vremena se menjaju, svakog dana, u svakom pogledu, sve više napredujemo. Shodno tome, ja sada krišom

U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.  

Opšte je poznato da su deca vrlo glasna prirodna pojava. Od prvog dana kada u vašu kuću stigne faraonski umotana vekna koja se predstavlja kao sasvim taze ljudsko biće, jasno je da je tišina svoje završila. Šta je odradila, odradila, u konkurenciji sa tako malim, a tako glasnim stvorom, nema šta da radi. Imanje bebe se meri pauzama između dva urlika, pri čemu je oduvek prosto bilo čudo kako tako mali organizam može da proizvodi toliku buku i galamu.

Ne bih umela da vam rečima dočaram koliko sam ja srećna što nemam pojma. Godinama sam se koprcala da stignem do tog stadijuma, i evo me tu sam konačno.

-      Ljubavi, da ti mama kupi svesku na princeze?

-      Šta ti je?

-      Draga, vidi ovu, roze krdo udavača visokog roda...

-      Ostavi me, moram na predavanja, gnjavi braću.

-     

Danas je Dan Dece. Mada, to nema veze...mislim ta deca. Ona i tako pojma nemaju. Ne znaju da budu deca, pa to ti je. Mi smo bili nešto sasvim drugo, mi smo bili deca, a ne oni. Po vasceli dan bulje u kompjutere i mobilne telefone. U naše vreme toga nije bilo, jer da jeste i mi bismo buljili...ne, nije to tema, kao ni oni, ta deca...

  Neki roditelji su od života naterani da upoznaju i onu drugu stranu roditeljstva. Tešku i iscrpljujuću, jer njihova deca nikad ne prestanu da sa svojim potrebama budu bebe , neka nikada ne nauče da hodaju, neka da pričaju, da jedu sama.

Roditelji su tu da im očuvaju i sačuvaju te male živote i nađu načina da se raduju s njima i nauče ih onome što deca mogu da savladaju.

( kleinemutter)

 http://www.peticije24.com/pomoc_roditeljima_dece_sa_invaliditetom.