U Srbiji su uvek bili cenjeniji glasniji makar i gluplji nego pametni, mudri i nenametljivi.

A što se medijskog pristupa tiče , očito da važi princim ko plati taj klati.

Da je Srbija slušala mudre i tihe a ne galamdžije i demagoge bolje bi prolazila kroz istoriju i balkansku vetrometinu.Srbija se tako opet našla na razmeđu i sa problemima koje je imala u vreme balkanskih ratova tačno pre 100 godina. Juriti ceo jedan vek sopstveni rep i ostajati u prošlosti svakako ne može da bude pohvalno za njenu elitu.Problem naših elita je uvek bio što su mislili da su pametnije od svih predhodnih, da su pametnije od svih uopšte i da sve počinje od njih. Što je najgore, elitama su nacionalni interesi bili samo sredstvo stranačkih i ličnih interesa pa zato niti su se trudile da mnogo uče niti da slušaju mudre ljude kao što su bili recimo

Jovan Cvijić                                  i                    Vojin Dimitrijević.

Šta god ko mislio, a u Evropi to dobro znaju i čak nam otvoreno kažu, da su Srbi najbrojniji narod a Srbija najveća i najznačajnija država na Balkanu i upravo su zainteresovane za dobre odnose u svakom pogledu. Od Srbije se ne traži ni da se ponižava ni saginje, već samo ono što je normalno a što su elite skrivale od naroda.

Pa kada naš premijer kaže da su „upravo oni koji su počinili zločine nad Srbima posle Drugog svetskog rata počeli da grade novu Evropu, i da u nju danas ne puštaju Srbiju“, a istovremeno rehabilitujemo sopstvene zločince, negiramo njihove zločine u naše ime, kad nam treba ističemo naš doprinos pobedi nad fašizmom, a u Srbiji smo totalno zaboravili one koji su taj doprinos dali već hvalimo neke druge kao mudre, odajemo državnu počast onima koji su hteli Srbiju na Hitlerovoj strani. Ne treba se čuditi apsurdu ako nam Nemačka sada uzvrati notom da se ona odrekla Hitlera a Srbija nije njegovih saveznika, da nemačka svoju vojsku vaspitava na tradicijama onoga ko je poginuo u pokušaju atentata na Hitlera a iz Vojske Srbije je proterano sve što podseća na antifašističku partizansku borbu.

U svakom slučaju,  Dačić je potpuno u pravu kad kaže:"Srbija je u borbi protiv fašizma dala mnogo više nego neke druge države koje su lako postale članice EU, i zaslužila je da bude deo Unije", samo je pitanje zašto se Srbija samoisključuje iz antifašističke koalicije a period NOB potpuno ignoriše.

Dakle, treba malo smanjiti doživljaj i pročitati šta su govorili mudri i pametni Srbi, za ovu priliku evo nekoliko misli Jovana Cvijića i Vojina Dimitrijevića, koje smatram da na skoro identičan način govore o Srbiji onda i danas. Pametnima dovoljno, a onim drugima iaonako koliko im pamet dozvoljava da razumeju.

Jovan Cvijić: "Nije istina da mi moramo pred većim neopravdano popuštati samo zato što smo mala država.

NEĆE BITI SVETSKOG RATA ZBOG UKRAJINSKE KRIZE

Naslov za blog sam pozajmio iz odličnog teksta koji je Gabor Steingart objavio u nemačkom listu “Handelsblatt”.Stavovi i analize iznete u tom tekstu su toliko racionalni i poučni ne samo za Srbiju već , pre svega EU i Nemačku u vezi aktuelne ukrajinske krize. Takođe, veoma interesantno je i poučno kako na celokupnu situaciju gleda nesumnjivo jedan od najvećih živih političkih umova Egon Bahr. Njihove ključne poente navešću u daljem tekstu , kao i kompletne tekstove.

Za nas je zaista bitna pozicija Srbije u svemu tome, da ne izgubi što izgubiti ne mora,a da ne daje što se od nje ne traži. A savako preterano naše upetljavanje i komentaruisanje u stilu “šta ako”,  “ne nikako”, “da svakako”, pa “mi ovo , mi ono” čime se preterano bave najčešće nekompetentni ljudi i mediji, može biti samo kontraproduktivno.

Od kada je počela ukrajinska kriza u Srbiji se smenjuju, sve pametniji do pametnijeg, analitičari, neki novinari, neki koji pišu članke za pojedine novine, pa stranački prvaci, drugaci i trećaci, i tako sve do raznih

Na B92 nađoh tekst pod naslovom „Šta se sve proizvodilo u SFRJ?“, što me navede na razmišljanje šta smo sve izgubili a mogli smo imati i to i još više, i ne samo Srbija nego i svi ostali delovi SFRJ. Umesto toga, uništiše zemlju, uništiše firme i uz ogromne žrtve  napraviše od svih država neznačajne državice a od naroda sirotinju.

Većinu pogodi ona kletva imao pa nemao, samo mali broj koji nije imao sada ima, što ne znači ni da će oni stalno imati.

Više puta sam se uverio da je najpametnije kad citiram samog sebe pa ću i ovde to učiniti u skraćernoj verziji.

Dakle, još u aprilu sam  napisao post o tome zašto nemamo efikasnu državu i postavio pitanje, koji su to razlozi i uzroci, jer posledice vidimo na svakom koraku.

Da li imamo državu koja je sposobna da ne dozvoli bilo kom drugom obliku organizovanog delovanja da bude jači od nje?. Da li je sposobna i efikasna i zašto nije.?

Takođe sam  postavio pitanje preti li državi opasnost od samodestrukcije zbog preterane (namerne ili nenamerne, svejedno) tolerancije onih koji joj rade o glavi i koje sama država kvalifikuje kao zločinačka udruživanja ili samoreklamirajuće grupe sklone nasilju. Da li se Srbija već približava kategoriji  tzv.slabih država?

Da li je trebalo da se desi najava te parade da bi se pokazalo da je država slaba, a u isto vreme nas ministri ubeđuju da niko nije jači od države

Mislim da država nije kapitulirala, a da li će to zavisi od nje,

Srpsko-hrvatski odnosi su uvek bili ključ mira, stabilnosti i bezbednosti regiona i šire, pa bi bilo normalno da su upravo Srbi i Hrvati najviše zainteresovani da oni uvek budu što je moguće bolji. Međutim, nije uvek bilo tako, pa i još nije, i upravo zbog toga oni koji se trude da civilizuju i uljude međusobne odnose zaslužuju najviše pohvale. Da su uvek kroz istoriju, dalju i bližu, na čelu oba naroda bili ljudi,  ne bi ni bilo potrebno da na početku druge decenije 21.veka radimo ono što su moderni narodi davno učinili, dakle izvinjenje, žaljenje, utvrđivanje istine i pomirenje. U istoriji, kao i u životu pametni uvek moraju da ispravljaju ono što su neodgovorni, i  budale upropastili.

Predsednici Tadić i Josipović su poručili da su odlukom da posete Ovčaru i Paulin Dvor, kao mesta stradanja pripadnika oba naroda, pokazali da nema sile koja će ih sprečiti da okončaju proces pomirenja.

"Niko ne treba da nas natera da budemo ljudi", a oni su pokazali da su državnici i ljudi.

Prema njihovim rečima, Hrvatska i Srbija će morati da sruše još mnoge barijere, a prvi i najvažniji korak u tom pravcu biće utvrđivanje istine o sudbini nestalih u ratu.
"Nema te politike koja će nas dvojicu sprečiti

Bez izvinjenja i poverenja nema ni trajnog pomirenja.

Gospodo, kardinali, vladike, hodže i popovi, uradite i vi kao što uradi Grigorije, uradite gde god hoćete, mesta na žalost ima mnogo, a vreme je da budete ljudi iako ste verski glavari. Političari su se već izvinili, neki još nisu pa ih naterajte. Osim Grigorija, vi to još niste uradili. Učinite to jer imate šansu da trajni mir, verska tolerancija i suživot na ovim prostorima  bude i vaša velika zasluga ili još jedna velika krivica.

Kardinale otidi u Jasenovac i Jadovno,Medački Džep, Gospić u Glinsku crkvu i kaži konačno nešto ljudski, Ceriću otidi u Bratunac, Kravice,Skelane, na Ozren i kaži ono ljudsko, vladike odiđite u Srebrenicu, Kozarac i druga mesta pa izgovorite ono ljudsko. Skupite se svi zajedno obiđite stratišta, pomolite se senima i pokajte se zbog onih koje ster blagosiljali da to urade, a pokajte se i što ste ih blagosiljali.

Ugledajte se na vladiku Grigorija, kažite barem onoliko koliko je on rekao.

Današnji susret predsednika Srbije, Hrvatske, Crne Gore i BiH u Sarajevu je novi važan događaj u regionu koji pokazuje da dolazi vreme razuma i normalizacije, dijaloga i sporazuma umesto drčnih konfrontacija i nadgornjavanja i po cenu ratnih sukoba i isterivanja ćeifa frustriranih liderčića, ne  obazirući se koliko će u toj sumanutoj borbi žrtvovati sopstvenih sunarodnika.

Za razliku od nekadašnje šestorke lidera jugoslovenskih republika koji su kao karavan sastančili od Slovenije do Makedonije , a posle svakog sastanka ratni sukob izgledao neizbežniji, današnju šestorku (interesantno opet ih je šest) u Sarajevu čine neki drugi ljudi. Za razliku od ondašnje u kojoj je većina bila nespremna za istinski dijalog i sporazum, u kojoj su dvojica najjačih bili i najmanje razumni, u današnjoj šestorki su upravo dvojica iz tih država najaktivniji zastupnici normalizacije odnosa u regionu.

Onda su razumni bili u manjini a sada su u većini, pa čak i Silajdžića su edukovali.

Potpredsednik najveće svetske sile stoji ispred  postrojene  garde Vojske Srbije, klanja se našoj zastavi i u stavu mirno sluša himnu Srbije. To je prvi rezultat Bajdenove posete Srbiji, koji ni najokoreliji kritičari  i «branioci nacionalnog ponosa i interesa» ne mogu da negiraju.

Čudan smo mi narod. Ako niko ne dolazi onda se pitamo zašto ne dolazi, i kao znamo zašto neće, ako dolazi onda zašto dolazi i opet kao znamo unapred zašto dolazi.

O ukupnim  rezultatima je rano govoriti, pogotovo ne o dometima, a o tome i ne bih ovom prilikom jer  imamo dovoljno analitičara opšte i posebne namene koji su znali i pre nego što je došao zašto dolazi, koji znaju sve unapred unazad i unazad unapred.

Bajden je jasno izneo pozicije SAD u odnosu na Srbiju - da ne traže od Srbije da prizna Kosovo i izražavaju spremnost da sa takvom Srbijom unaprede saradnju. To što očekuje da će Srbija sarađivati sa EU je razumljivo i nije u suprotnosti sa interesima Srbije i Srba na Kosovu.

U međunarodnim odnosima ključni su interesi ,a ne emocije, mada su i emocije činjenica.. Za emocijama posežu oni koji nisu sposobni da profilišu i obezbede da njegovi interesi budu uvažavani, ili oni čiji  interesi  nemaju veze sa stvarnošću.

Ključni je interes Srbije da svoje interese ostvaruje uz pomoć SAD, EU, Rusije i ostalih, a ne da sa bilo kojom od njih , pa ni sa susedima bude u svađi. Upravo je poseta američkog  potpredsednika prilika za unapređenje odnosa sa  SAD.

Postoji jedno iskustvo iz  međunarodnih odnosa , a to je da onaj ko tvrdi da se sa nekim apsolutno slaže u svemu i da ga u svemu podržava, zapravo mu ne pridaje značaj ili mu je svejedno za njegove probleme. Pa ni Rusija ne kaže da se apsolutno u svemu slažemo.

Nisu  problem razlike već stepen spremnosti da se rešavaju, pa čak i kad trenutno postoji i pitanje oko kojeg se ne može složiti.

U konkretnom slučaju, ako SAD kažu da uvažavaju stav  Srbije da neće priznati Kosovo, valjda je to uvažavanje stava Srbije.

Konačno, svako ko misli da se pitanje Kosova može bilo kako rešiti bez saradnjesa SAD, EU pa i Rusijom, je u sferi  iluzija i političke neodgovornosti.

Naslov bi mogao da glasi i manipulisanje narodom putem masovnih medija, ili instrumentalizacija masovnih medija ili Narode snago moja, narode marvo moja

Narod je uvek radije slušao slatke laži nego gorke istine, što su vladari i političari, bez obzira na sistem, to uvek koristili i danas koriste da bi bili na vlasti, a svoje interese prikazivali opštenarodnim.

Zahvaljujući savremenim sredstvima masovnih komunikacija sada  je manipulisanje javnim mnenjem mnogo lakše i, naravno, maksimalno je prisutno u svim sferama. Iako se koriste naučna dostignuća iz oblasti socijalne psihologije i  psihologije političkog ponašanja, na političkoj sceni ima dosta slučajeva koji se pre mogu svrstati u oblast psihijatrije.

Zato ne treba da čudi kada građani za mnoge političare kažu da “se nose“, a ne ponašaju.

Noam Chomsky je napisao Strategija manipulisanja ljudima putem masovnih medija, kako na globalnom , tako i na nacionalnom nivou. Ta strategija se otprilike svodi na to da  javnost treba podsticati u prihvatanju prosečnosti, a ljude je potrebno  ubediti ljude da je poželjno biti glup, vulgaran i neuk.

Evo tih 9 tačaka njegove strategije, a svako može da u okviru njih nađe i mesto naše političke scene i pozorišta.
„1. Upotreba  nevažnog

Tokom i nakon posete Berlinu ministar Vučić je dao najkoncizniji ocenu o odnosima Srbije i Nemačke, sublimirajući je u rečenici da je Nemačka naš najvažniji strateški partner i da bez Nemačke ne možemo napred. Verujem da niko razuman nije pomislio da on time umanjuje značaj odnosa sa Rusijom niti da je manji Srbin ili Rusofil, već da je bolje od mnogih razumeo realnost.

Uvek sam bio zagovornik da Srbija treba da se osloni na Nemačku kao najpouzdanijeg partnera, najveću ekonomsku i u svakom pogledu  zemlju u Evropi i EU, našeg tradicionalno najvećeg trgovinskog partnera i da se unaprede i intenziviraju odnosi u svim oblastima, posebno vojnoj saradnji.  Pošto sam na tome lično dugo radio, drago mi je da je Vučić to sada započeo, a zameram ostalima što nisu,  a mogli su. Dakle, što bi rekao šef jedne naše stranke, nisam ja menjao niti menjam svoje uverenje, već se neki poklapali sa mojim stavovima a neki ne.