Intenziviranje odnosa bivših republika SFRJ kod nekih budi strah od reinkarnacije SFRJ ali ima i ozbiljnih razmišljanja o intenzivnijem interesnom povezivanju i vraćanja normalnog života na ovim prostorima, posle svega ružnog šta se izdešavalo.

Svojevremeno je Putin rekao da onaj ko ne voli. Sovjetski Savez nema srca, a onaj ko misli da ga je moguće obnoviti, nema pameti.

Nešto slično se može reći i za SFRJ.Nije realno obnoviti zajedničku državu ali je realno i normalno dalje unapređivati ono što imamo zajedničko, od jezika, kulture, istorije, geografije, umetnosti do kompatibilnosti privrede i tržišta. To je upravo “Tema nedelje” u “Politici.”

Svako pominjanje neke “Jugosfere” odmah izazove žestoka protivljenja iz redova velikih nacionalnih domoljuba, rodoljuba,

Veliki su oni ljudi i oni narodi koji čuvaju svoj ponos ali imaju i moralnu snagu da se izvine za stid i sramotu koja je učinjena u njihovo ime, pa i da se izvine kad lično nešto pogreše.

Nedavno se patrijarh srpski gospodin Irinej izvinio za jednu neopreznu, pogrešno interpretiranu, ili šta god bilo, ali neprijatnu izjavu. Ako jedna takva veličina može da se izvine, onda je neshvatljivo ovo natezanje oko deklaracije o Srebrenici, jer se ne radi o samoj deklaraciji već odnosu prema onome šta je učinjeno i politici koja je do toga dovela.

Iako Deklaracija ne znači nikakvo poniženje, izvinjenje već samo konstataciju da ne prihvatamo kolektivnu krivicu  i da osuđujemo zločin, to se koristi za iskazivanje visoke patriotske svesti i odbrane srpskih nacionalnih interesa.

Kada bih se ja pitao deklaracija o Srebrenici bi  imala kratak tekst:«Srbija osuđuje tamo počinjeni genocid/zločin i one koji su ga počinili i sa indignacijom odbija i odlučno će se u svakoj prilici suprostaviti svakoj incinuaciji o kolektivnoj krivici srpskog naroda. Srbija ne smatra ni jedan narod kolektivnim zločincem i ne dozvoljava da se takva kvalifikacija  pripisuje srpskom narodu. Zahtevaćemo i od međunarodnih institucija da se takvo ponašanje kvalifikuje i sankcioniše kao raspirivanje nacionalne i verske mržnje.”

Za razliku od onog saveta da ne treba mrzeti ,a ni voleti sve kolektivno već početi od pojedinca pa dokle se stigne i u mržnji i ljubavi, kod nas izgleda da se držimo obrnutog- ili ih sve malo volemo ili sve mnogo ne volemo. Iako se zvanično i nezvanično tvrdi da su preko 90% Srba vernici, istraživanje očito pokazuje da nam ljubav nije na prvom mestu ili da su u pitanju samo statistički i estradni vernici, jer vernici ne mrze ni kolektivno ni kolektivitete. To je nesumnjivo opšta karakteristika svih na Balkanu.

Eto,istraživanje pokazuje da su nam  draži Japanci nego Crnogorci , Italijani nego Makedonci,

Govor episkopa Irineja i inicijativa da se konačno izvrši popis žrtava ratova 90-ih ali i 2.svetskog rata, su dve glavne poente ovog posta.

Danas je episkop Irinej u Novom Sadu progovorio o nečemu o čemu se SPC retko ili nikako nije izjašnjavala, a i kad se izjašnjavala ostavljala je utisak naklonjenosti jednoj strani. I kao što je to kod nas  uobičajeno, biće  pohvaljen od jednih i osuđen od drugih. Za jedne će biti konačno glas razuma iz SPC, a oni drugi će ga nazvati komunjarom.

Davno su svi narodi Evrope unutar sebe i u odnosima sa drugima rasčistili sa 2. svetskim ratom, popisali svoje žrtve, odali im i zajedno odaju dužnu poštu i po tom pitanju niti se dele niti svađaju. Jedino je u  Srbiji to i dalje izvor podela i svađa, a razlog je upravo što nije rasčistila sa samom sobom, pa ni popisala žrtve niti zna njihov broj. Još je veoma malo živih bivših četnika i partizana a neki od njih se više i ne sećaju na kojoj strani su bili. Međutim,

U poslednjih nekoliko dana bilo je mnogo vesti o zabrinjavajućoj ekonomskoj i socijalnoj situaciji u zemlji , a mediji saopštavaju  alarmantne podatke o rejtingu i plasmanu Srbije na svetskim rang listama po mnogim bitnim pokazateljima. Građani ne znaju gde su baš rangirani ali osećaju sve teškoće tranzicionih benefita i još uvek ćute. Zato mislim da je  krajnje je vreme da Vlada Srbije obavesti javnost da je održala sednicu na kojoj je utvrdila konkretnu odgovornost, mere i rokove za izvlačenje zemlje iz nezavidnog položaja.

Možda bi primerniji naslov bio “Pomoz‘ Bog Srpska pravoslavna reformisana vojsko”

Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane u celini mogu se zaista pohvaliti da su u odnosu na sve druge segmente društva i ministarstva izvršili najcelovitije reforme. Vojska je reorganizovana po najsavremenijim standardima, osavremenjen proces obuke i odlučivanja, naši oficiri čak prednjače nad oficirima mnogih susednih i NATO zemalja po obrazovanju, a u misijama i uopšte u međunarodnim kontaktima pokazuju visok stepen profesionalnosti. Međutim, u svemu tome što je dobro reformisano , čini mi se da je nešto i deformisano time što je vojska , umesto nekadašnjeg zarobljenika ideologije, sada zarobljenik crkve i religije.Ono što joj je nekada bio CK SKJ sada je Sinod SPC, a umesto komesara sada su sveštenici. Vojska Srbije vraćena je u XIX , a po mnogim stvarima pokušavaju da je vrate i u srednji vek. Kad su Zorana Đinđića pitali zašto pomaže izgradnju Hrama Svetog Save, rekao je “Zato što je veri je mesto u crkvi". Za razliku od njega, njegovi naslednici u DS su veru smestili u državne ustanove i, naročito, u vojsku.

 Pogledati OVDE :

U Skupštini se nije desilo ništa što već nije viđeno i što neće biti ponovo viđeno. Menjaju se povodi i akteri ali se ružne slike ponavljaju.

Predsednik Tadić s pravom apeluje na političare da ne vređaju jedni druge, da se upristoje, da se uljude, da prestanu da se vređaju i psuju. Tadić je ocenio da je rasprava u skupštini bila "grozna" i istakao da političari imaju posebnu odgovornost da se ponašaju na pristojan način.

Ovo bi mogao biti opšti apel svim građanima Srbije, a i političari su građani koji misle da su političari.

Da je kao što nije,

Ovo je samo jedno od mnogih pripovedanja koje se može čitati i kao dečja priča ili naravoučenija ozbiljnije razmatrati. Kako koji vole, nek izvole.

Svi smo mi kao deca mnogo puta slušali, a kasnije i čitali naše junačke narodne pesme iz prekosovskog, kosovskog i postkosovskog ciklusa, buna i ustanaka , herojske borbe u 1. i 2.svetskom ratu, priče iz prošlosti o stradanjima ali i pobedama  nad svakim zlom.  Uglavnom, uvek su naši, a to znači i mi, bili pametniji, mudriji, duhovitiji, časniji, jači, lepši i..... sve naj, naj. Oni koji se nisu mogli prikazati takvima nisu ni našli svoje mesto u nadahnutim pričama i pesmama.

Evo jedne priče koju smo kao deca mnogo puta slušali,

Aleksandar Vučić je prvi ministar odbrane Srbije, uključujući i Kraljevinu Jugoslaviju, SFRJ, SRJ i SCG koji je posetio Nemačku.Ovo je istina iza to treba odati priznanje Vučiću.

Umesto da se to naglasi ovih dana možemo pročitati u novinama udvorničke naslove kako je Vučić dočekan u Berlinu kao niko do sada, te da je „posle bivšeg  predsednika SFRJ Josipa Broza Tita i bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, treći srpski političar za koga je Nemačka priredila takav doček i koji je u Berlinu primljen uz počasti Bundeswehr-a“. Tačno, evo pogledajte svečani doček. (kliknite na doček)

Lepo je što se odaje priznanje i Titu kao srpskom političaru, ali nije dobro da se ne kaže da je to nešto što protokolom sleduje Vučića kao minsitra odbrane prilikom posete Ministarstvu odbrane Nemačke. Dakle uobičajena praksa kao što bi i kod nas bilo kada dolazi strani ministar odbrane.

Po merilima SPC Nikola Pašić nije bio pravi Srbin nego prevrtljivac jer se potpisivao latinicom.

Ovih dana vrućina izgleda utiče i na podgrevanje strasti, podizanje raspoloženja i razna ushićenja. Ono što se na ovim prostorima posebno eksploatiše su versko i nacionalno, pogotovo ako su krize i socijalni problemi takvi ta se teško mogu rešiti pa je onda lakše malo skrenuti pažnju naroda. Tu uvek dolaze do izražaja veliki borci za nacionalnu i versku stvar. Oni vrlo gromoglasno govore o narodu-naciji, a kad pogledaš skoro da su ravnodušni prema bedi i propadanju ljudi koji čine taj narod. Isto tako, oni koji se najglasnije bore za svoju veru, sami ne žive po onome kako narodu pričaju.

Tradicionalni sabori na verske praznike su prilika da crkveni velikodostojnici, pošto pročitaju molitve pisane pismom i jezikom kojim njeni vernici i narod ne govore niti razumeju, prigodnom besedom kažu narodu ko je Srbin i srpskoga roda,a ko nije.