Često se čuje kako je EU najveći mirovni projekat iakada,antifašistički projekat posle 2. Svetskog rata kao brana da nacizam i fašizam nikada ne dignu glavu , da svi evrpski narodi žive dostojanstveno i mirno, bez rasne , verske, nacionalne i bilo kog vida mržnje i diskrimnacije.

Nemačka priznaje svoju krivicu, zabranjuje povampirenje i veličanje nacizma, u školama uči decu o zlu nacionalizma,učenike vode da obilaze koncentracione logore, neposredno ispred Rajhstaga podiže monumentalni spomen kompleks holokaustu sa pločicama i imenima svih pobijenih Jevreja, ...i dalje traga i procesuira i 90-o godišnjake za koje postoji sumnja da su bili samo čuvari logora. Nemačka je izvršila denacifikaciju i otvoreno govori svom narodu da mora da živi sa teretom istorijske krivice, dok Hrvatska kao najmlađa članica EU iz budžeta isplaćuje penzije pripadnicima ustaških fašističkih formacija. Što bi rekao Mladen Delić Ljudi jeli to moguće a da sa takvim Zakonom i praksom bude primljena u EU. Pa da li su gledali ono poglavlje o sudstvu.

Eto, i dok Nemačka sudi nacisti, a Hrvatska daje ustašama penzije i niko joj u EU još nije stavio primedbu.

Tekst koji sledi je samo nastavak mog predhodnog posta na istu temu, fokusirano na ono šta nam rade oni koji su plaćeni da obrazuju i vaspitavaju decu, a valjda su nam  DECA  UKRAS SVETA .

Nekada su decu  učili na stihovima Branka Radičevića njegove pesme su bile  u udžbenicima udžbenicima. Danas su napisani neki novi udžbenici gde više nema Brankovog poziva “Brže braćo amo, amo da se skupa poigramo”, “ Dalje od nas tamo , tamo da vas više ne gledamo “.

Ne amnestiram roditelje ali i njima je teško da deci objasne glubosti i nebuloze koje se deci serviraju na časovima istorije, jezika i veronauke.

Najveći je problem što je teško naučiti onoga ko je nenaučen već postao učitelj drugima, kako je to još davno rekao vladika Nikolaj.A mi smo izgleda baš došli u tu situaciju.

U pravu je Dobrica Ćosić kada kaže  da se kod nas “Antropološka i mentalitetska dekadencija, ispoljila se u lenjosti, bahatosti, prostaštvu, nemoralu i hedonizmu bogatih”, ali nije u pravu kada za to traži krivucu u drugima.

Nad našom decom i omladinom već dobrih 20 godina provodi se pravi duhovni, moralni, vaspitni, obrazvni i mentalni genocid, zaglupljivanje, idijotizacija(poseban proces koji provode patriJote)  i debilizacija.

Evo DSS objavi proglas kako je Srbija ugrožena i uz sasluženje patrijarha zatraži da Srbija odustane od EU i spasi se, spasi nas i zadržimo Kosovo tako što ćemo tihovati, a patrijarh nam poruči“ da živimo svojim životom, teškim i mukotrpnim, kojim smo živeli 500 godina“ , naravno ne misleći na sebe i vladike koji vodžipove i imaju vile i dvorove.

 Gledam i slušam ovih dana kako nas raznorazni stranački funkcioneri, osvedočene patriote, spisatelji, akademci i akademici, stranke i udruge,  SPC pa i sam patrijarh udaraju u zdrav razum.DSS koristi svaku priliku da se javi da je narod ne zaboravi, njeni  stavovi su odavno poznati po tome što imaju malo veze sa realnosti i budućnosti Srbije, u koju se toliko kunu, ali oni su okrenuti njenom članstvu i simpatizerima. Međutim, čudno je da patrijarh, čiji su vernici članovi raznih stranaka, čak ih ima više u ostalima nego u maloj DSS, zapravo govori kao član GO DSS.  Saopštavaju nam kako nam je loše i kako će oni nas i vaskoliku

Dolazak članova tročlanog predsedništva BiH u Srbiju je svakako državnički potez Vučića, bez obzira na protokolarne procedure i razloge odsustva predsednika Nikolića.  Beogradski susret Vučića i trojice članova predsedništva BiH  poslao je snažnu poruku koja jasno glasi:“da Drina više nikada ne bude krvava, da ne bude krvava ni jedna reka ni potok, da ne bude logora, jama i  masovnih grobnica.“ Jednostavno, budimo ljudi, razgovarajmo i dogovarajmo se. Koji su dometi i može li se zaista vidljivo krenuti u normalizaciju ili će rečeno ostati samo fraze za datu priliku?

Mislim da je to bila i dobra  prilike da se pokrene inicijativa da sami formulišemo i  usvajimo zajedničku deklaraciju- rezoluciju o pomirenju, jer pokazalo se da  nas drugi uvek mogu posvađati ali se  pomiriti možemo jedino sami.

Inače,  toliko sam se tog dana nauživao slušajući novinare i razne analitičare i političare u direktnim prenosima i specijalnim emisijam pa i građane na ulici kako govore afirmativno o bratstvu i jedinstvu ,čemu su se koliko do juče ti isti izrugivali.Ispade da je bratstvo i jedinstvo nešto što se podrazumeva i opet je

Većini stanovnika na prostoru bivše SFRJ nisu potrebna nikakva istraživanja, analize ni naučna dokazivanja da bi im pokazalo kako žive. Zna narod dobro šta je sve prošao i dokle je došao ali zna dobro i oseća na svojoj koži onu mudru narodnu da se kasno kajati.

Eto na B92 je objavljeno kako istraživanja pokazuju da većina u četiri bivše jugoslovenske republike, danas nezavisne države, danas živi lošije nego pre 91.  Istraživanje „Javno mnenje. 20 godina kasnije“, zajedno su sproveli ljubljanski Dnevnik, zagrebački "Jutarnji list" i B92.

U tekstu se navodi da:

Srbi na Kosovu su po ko zna koji put u dilemi, a mnogobrojne poruke, saveti pa i pretnje sa strane, uz inače visok stepen podeljenosti među njima, čine dileme i probleme još većim. Poruke koje im se upućuju su toliko oprečne, konfuzne i zbunjujuće (“kreni, stani”), tako da bi se pre moglo reći da su to instrukcije koje ih zbunjuju i dovode u poziciju onih gusaka u magli. Dakle, ko izađe pogrešiće, ko ne izađe pogrešiće, a opet je dilema ko će više pogrešiti ili više biti u pravu. Da bi sve bilo još komplikovanije i za Srbe na Kosovu zbunjujuće eto pojavi se i jedna NVO sa pozivom da izađu na izbore. S obzirom na  imidž te NVO, eto još jedne dileme da li izaći ili ne i da li će efekti biti odziv ili bojkot. 

U situaciji kada se pitanje Kosova i Metohije nalazi pred raspravom u Međunarodnom sudu pravde izlazak Srba na Kosovu na lokalne izbore je vrlo osetljivo pitanje, a pogotovo ako se to dovodi u direktnu vezi. Naravno da bi bilo povoljnije da se lokalni izbori održavaju nakon odluke MSP, ali Srbi na Kosovu na to nisu mogli uticati.

Na prostoru gde još uvek emotivno, mitsko i nacionalističko ima dosta uporišta, prava je hrabrost odvažiti se i uraditi ili reći nešto što od toga odudara.

Predsednik Tadić je već nekoliko puta rizikovao da zbog razumnih i hrabrih postupaka bude napadan, počev od izvinjenja, odlaska u Srebrenicu i najnovije poruke Srbima u regionu da moraju da budu lojalni građani u zemljama u kojima žive i da samo tako mogu biti most dobrosusedskih odnosa. Razumno, jer Srbija može najviše pomoći Srbima van Srbije ako sa državama u kojima žive ima što bolje odnose.

Ovo je, činimi se i ključni stav za regionalnu stabilnost i bezbednbost, što je naš interes i obaveza. Da je nekadašnji predsednik Srbije to izgovorio i tako mislio 1989, 90, i 91.godine, verovatno bi rasplet jugoslovenske drame bio drugačiji i verovatno Tadić danas ne bi morao to da ističe jer bi se podrazumevalo.

Sviđalo se to nekima nama i nekima njima ili ne, ni mi ni oni iz regiona pobeći ne možemo.

Još se portreti predsednika/ca u skupštinskom holu nisu ni osušili a čaršija je već lansirala dosetku  “Lep/a si  kao portret u skupštini”.

Objašnjenje predsednice Skupštine

da je lepota portreta kad to radi umetnik jer “to je ono kako vas umetnik vidi”, “na jedan način koji je malo drugačiji od onoga što ja o sebi mislim, ali prosto nije mesto da govorimo o tome da li sam na portretu lepa ili nisam” može da bude prihvatljivo ako se radi o portretima za privatne potrebe. Inače, umetnik je, uprošćeno govoreći, mogao da smatra da bi i karikature zadovoljile njegovo viđenje i umetnički dojam.

Nije mi namera da ulazim u umetničke dojmove glede portreta predsednika Skupštine ali je to još jedan povod da se prosto zapitamo ko to i kako troši naše novce.

Čerčil je davno rekao da se najviše  laže u ljubavi, u lovu i u predizbornoj kampanji.

E vala iako je od Čerčila tačno  je, a ovi naši to ne samo da potvrdiše no i ”prećeraše” preko svake mere i dokazaše da predizborna obećanja i ne služe da bi se ispunila već da bi oni koji ih daju došli na vlast.Kao što neko reče, u predizbornoj kampanji i „žaru političke borbe“ može da se kaže mnogo šta , a kod nas i baš svašta.U predizbornim kampanjama sve stranke obećavaju narodu raj, a posle se građanima desi slično kao u onoj staroj priči o raju i paklu.

Da su komunisti lagali i držali narod toliko godina u iluziji da dobro živi i to vešto prikrivali tamo nekim ideologijama , to je opštepoznata stvar i ne treba je dokazivati , a pogotovo ne inače nedokazanim.

Bilo kako bilo, komunisti su bili malji deca  u odnosu na njihove  naslednike koji su brate pošteniji i transparentniji u raskošnim obećanjima, ne krijući da je to  u demokratskoj političkoj areni normalno.

S obzirom na rezultate, ispada da u  proteklih 20-ak godina narod nisu prevarili samo oni koji  mu ništa nisu ni obećavali.Ili , što neko reče, nije ga prevario samo onaj ko je žurio na voz.

Čudan je narod - što je više puta prevaren, umesto obazriviji bivao je sve lakoverniji. Što ga više jedni prevare on je skloniji da nasedne na još veću prevaru drugih.

Dođe mu nekako kao da su svi ubacivali u one ćorave kutije,  jer posle izbora predizborna obećanja su ostajala samo priče za naivne. A podsećanja radi:

 “Politika”  je u nedeljnom broju dala pregled najvećih predizbornih obećanja od 1989. do 2011.  Godine, iz čega je vidljivo da politička laganja nemaju ni mere ni ukusa ali i da što su ga više lagali narod je bio sve lakoverniji i živeo sve gore, pa tako čeka i naredne izbore.

Dakle,

U Srbiji, zemlji gde se socijalne tenzije opasno približavaju kritičnoj tački ključanja, gde je ogroman i svakog dana sve veći broj nezaposlenih, siromašnih, na ivici i ispod ivice egzistencije,  svaka kritika razbacivanja budžetskih sredstava i zalaganje za više socijalne pravde, za zaštitu siromašnih i nezaposlenih, zalaganje za beskompromisno iskorenjivanje kriminala i korupcije su prijatne za uho, narod voli da čuje i u tome traži trunku nade i optimizma. Znaju to političari dobro i njihovi štabovi  pa s vremena na vreme daju upravo izjave koje narod želi da čuje. Što se češće to ponavlja, a rezultati se ne  vide, sve manje je ubedljivo i ima sve manju težinu.

Deluje apsurdno ali ispada da što je situacija teža i beznadežnija demagogija postaje sve efikasnije sredstvo vladanja . Druga stvar je što je to zabluda i onih koji je koriste i onih na koje se primenjuje, a neminovno rezultira produbljivanjem jaza i gubljenjem poverenja.

U ovom kontekstu može  se posmatrati i ono što u intervjuu govori gradonačelnik Đilas.

"Potpuno je neverovatna odluka prema kojoj svi u državnoj upravi koji imaju platu do 80.000 dinara treba da dobiju bonuse od Vlade Srbije", rekao je Đilas.
On je objasnio da "ako država treba da pomogne, neka pomogne onima sa platama od 20.000, ili onima koji nemaju posao, a ne da činovnici dobiju po 5.000, a siromašni penzioneri po 2.000 dinara".