Poslednji pogled koji sam uputio ka kopnu (prividu kopna?) oteo mi se kada je brod P.E.H. Neus bio porinut. Pamtim lobanju koja je razbijena, umesto šampanjca, o krmu i krv koja je naokolo prskala tako nedostojanstveno. Pamtim trup bez glave koji su samo bacili za nama dole na balvane, skoro tri sprata niže.

            Od tada pamtim samo prokletu vodu.

Donji kraj krsta, onaj što se nikada ne celiva, vešto je otvorio pivsku flašu. Suženu pri vrhu, braon i zdepastu od 0,33l. Stari dobri pop. Top. Top pop. Tog trenutka, na svetu je postojao i kurac tog oblika, boje i hm, građe i radio je radnju. Najverovatnije u Brazilu.

Treba se probiti kroz onolike guzove.

Nakon zaustavljanja zakotrljanog čepa na patosu kupea, odbačenog sa flaše a pre prvog gutljaja, vazduhom je zaparao troprst navođen koordinatama, kuk-glava-kuk-rame-rame-kuk... Ne, ne, ne, to isecite u montaži... ...koordinatama: čelo, pupak, desna bradavica, Vojmje oca, leva bradavica. Amin. Maluf. Samarkand. Samarkandić.

Samarkanddžić. Samardžić - Kandić. Ždrić.

Milana probudi uobičajena jutarnja buka: živahni razgovori u redu za toalet, koji je već napunio hodnik, krkljanje bunovnih ljudi iza tankog zida i obližnje hrkanje. Jedno vreme je ležao i zatvorenih očiju zamišljao da sanja ili makar da je mrtav, što znači i bez muka danas, a i do kraja vremena, ali onda se oglasio radio, talasi tako realni i otrežnjujući da se nisu dali pomešati ni sa kakvom imaginacijom. Grunu pleh muzika; nju kao da je ekipa iz restorana zajedničke ishrane, onog jeftinog, bend kelnera, kuvara i pomoćnih radnika, svirao na kuhinjskim elementima uključujući i pribor za jelo i pripremanje hrane; i posle dvadesetak sekundi ode u off iz kog se začu prodoran vokal.

            - Vaš život je u vašim rukama – negde blizu glave progovori glas od ranije poznat - a gde su vam ruke, to je manje važno – nasmeja samog sebe gorkom improvizacijom (ili je to bio autentični deo programskog scenarija).

            - I zato, ajmo rano rani gorani, ruke gore – razdra se toliko da se i Petar na susednom krevetu cimnu i prestade da hrče ali se nakon parcijalnog doziva svesti, samo promeškoljio i okrenuo prema zidu – ko nema ne mora – ponovo je sam sebe zabavio crnohumornom upadicom vokal iz zvučnika i poentirao – neka vas ovaj dan osvoji uz Osvajače i čuveni hit S kim čekaš dan.

Dakle, pre jedno godinu dana, a nakon nešto manje od decenije po odlasku u Grčku da živi i radi na ostrvu Kos, video sam se sa jednim mojim prijateljem. Ispričali smo se uz uzo. Međutim, kad nas je već uhvatilo, jedna rečenica koju je izgovorio mi je zaparala uši – druže, ovde se u kvartu ništa nije promenilo već sto godina; znam samo ove starije, a čuo sam da je neko overio, neko ubijen.... Budući da sam s tim tragedijama bio u toku, pažnju mi je privuklo više to ne promenljivo stanje. Kako je to poražavajuće zvučalo da se jedan deo grada ne promeni ni u jednom segmentu na bolje te da ostane u mumificiranom sećanju iliti formi gastarbajteru sa stažom...

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

Danas u komentarima objavljujemo dve nove priče s našeg konkursa.
Naslovi su:

1. Istinita priča
2. Kako me je roditeljstvo promenilo

Glasanje se odvija davanjem preporuka (klikom na oznaku „PREPORUČI" u dnu komentara).
Za priče mogu glasati svi registrovani korisnici bloga B92.
Rok za glasanje je 72 sata od trenutka postavljanja.

Vaše priče, kao i do sada, šaljite na maminaprica@bitkazabebe.rs

Iako je umro pre dvadeset godina (1993), doprinos Rudolfa Nurejeva celokupnoj baletskoj umetnosti toliko je nesaglediv i dragocen da se u njegovu čast ove sezone igralo i govorilo u svim ozbiljnim baletskim kućama. Najbolji omaž su priredile one kompanije sa kojima je nastupao, za koje je kasnije radio koreografije ili koje je vodio. Sjajne programe su iznele direkcije baleta pariske Opere, zatim Opere u Bordou, Teatra milanske Skale, bečke Opere, Baleta San Franciska ili moskovskog Boljšoj baleta, a britanski BBC je predstavio dvočasovnu emisiju posvećenu jednom od najznačajnih igrača XX veka.

                                                                        disanje

Život,

opori miris magle

iz šoljice čaja,

osećaj toplote

u stopalima

oslonjenih na rebra radijatora.

Nov član ekipe, odmah posle kiše, nakon poplava i vanrednih stanja. Obzirom da se i Kinezi groze broja četiri prešli smo na magičnu cifru pet. 

 MILOŠ STOŠIĆ (1977), dipl. filolog opšte književnosti i teorije književnosti, objavljuje teorijske i prozne književne radovi u časopisima i periodici. Freelance fotograf koji objavljuje fotografije u magazinima u zemlji i inostranstvu, Učestvovao na više grupnih izložbi. Bavi se muzikom od 1993. godine (Stop it!, Rejected, Stonewall, Unison, Mnjenje); iza sebe ima više studijskih izdanja objavljenih kako u zemlji,

Prvi lik kod kog je trebalo da se uselim

me je non stop zvao lutko

Par puta sam mu rekao da obustavi

Izvinio se

ali je tražio previše za tu gajbu

Uselio sam se u stan u potkrovlju kuće

koja je previše asocirala

na period eksproprijacije

gazdarica je bila na spidu i pivu

a u prizemlju je

ni manje ni više

nikla detektviska agencija

Prezimio sam možda najbedijih par meseci

svog života

pokupio svoje stvari i knjige

u kese za đubre i isto tako

    Ulazi moja ćerka Margareta pre neki dan u kuću blago šokirana.

Kaže „Znaš tata danas su me srela dva dečaka ,prvi ili drugi osnovne , i zamisli rekli su mi –Dobar dan“.

Rano proleće.Velike kiše su padale ovih dana a evo i danas sipi. Kanali pored  puta u Bavaništu puni vode. Sedim sam u svojoj sobi blizu ulice i odjednom čujem užasnu škripu kočnica.