ŽUTA OSA (1/24)

Milana probudi uobičajena jutarnja buka: živahni razgovori u redu za toalet, koji je već napunio hodnik, krkljanje bunovnih ljudi iza tankog zida i obližnje hrkanje. Jedno vreme je ležao i zatvorenih očiju zamišljao da sanja ili makar da je mrtav, što znači i bez muka danas, a i do kraja vremena, ali onda se oglasio radio, talasi tako realni i otrežnjujući da se nisu dali pomešati ni sa kakvom imaginacijom. Grunu pleh muzika; nju kao da je ekipa iz restorana zajedničke ishrane, onog jeftinog, bend kelnera, kuvara i pomoćnih radnika, svirao na kuhinjskim elementima uključujući i pribor za jelo i pripremanje hrane; i posle dvadesetak sekundi ode u off iz kog se začu prodoran vokal.

            - Vaš život je u vašim rukama – negde blizu glave progovori glas od ranije poznat - a gde su vam ruke, to je manje važno – nasmeja samog sebe gorkom improvizacijom (ili je to bio autentični deo programskog scenarija).

            - I zato, ajmo rano rani gorani, ruke gore – razdra se toliko da se i Petar na susednom krevetu cimnu i prestade da hrče ali se nakon parcijalnog doziva svesti, samo promeškoljio i okrenuo prema zidu – ko nema ne mora – ponovo je sam sebe zabavio crnohumornom upadicom vokal iz zvučnika i poentirao – neka vas ovaj dan osvoji uz Osvajače i čuveni hit S kim čekaš dan.

            Milan se pridiže iz ležećeg položaja u sedeći, onda se okrenu na guzici tako da mu se noge zaljuljaše iznad patosa pored kreveta gde su levitirale dok je pogledom tražio cipele. Kada ih je locirao spusti noge na prašnjav pod. Obuvao se i gledao je u Petra koji ne haje za okolnu buku, Zvonka Pantovića Čipija ili enterijer realnosti. On je, kako je namerno krivozborio, u Orfejovom* zagrljaju i sa Argonautima u potrazi za Zlatnim runom, lišen stvarnosti, razdvojen od ovostranog, siroče tame (poslednja tri opisa tek kad se napije). Međutim, za Milana je današnja stvarnost nepovratno počela.

            Spavao je u odeći te je obuvanjem cipela bio spreman da izađe u novi dan. Sipao je sebi pola zdepaste čaše od dva deci rakije Žuta osa i sasuo odjednom. Umesto pranja zuba grgoljio je alkohol  koristeći ograničeni antiseptički potencijal a kada je bio siguran da je sterilizovao, ili makar pasterizovao usnu duplju, progutao je šljivovicu kao da nema 18 gradi. Uzeo je neseser sa toaletnim priborom i izašao u hodnik. Kao poslednji u redu bio je brkati rmpalija po imenu Vidoje. Taj je i tek probuđen, još uvek krmeljav, izgledao opasno, toliko da bi svako pribran pomislio da je drugi kraj četkice za zube, čiji je dlakavi deo virio iz njegove ogromne šake, naoštren i čeka kome će biti zaboden u vrat.

            - Posle tebe sam – reče Milan smireno – a sad idem da izdimim.

 - Ne brini – odgovori Vidoje tananim glasom koji je bio raspar sa ostatkom pojave.

            Kada je zamakao levo za ćošak, otvori poluautomatska vrata koja su vodila u međuprostor, moglo bi se reći mezanin, ovog životnog okruženja. Vrata se lagano zatvoriše za njim uz izdah pneumatske sklopke. U međuprostoru ordinirao je šibicar, star ali ulickan i mirišljav kao frizeraj. Oko njega je bilo tri, četiri duše, od kojih je samo jedna, verovatno, bila žrtva, a ostali su tu da odigraju ulogu žrtve, a zapravo deo ekipe. Milan je bio neočekivana promenjiva u ovoj jednačini legalne pljačke koja se već odvijala po svojim zakonitostima i predstavljao je pretnju da se usled njegovog prisustva matematički izraz iskrivi u nejednačinu. No međutim, niko od rogljastih pratilaca okruglastog mahera nije hteo da skida nevidljivu masku, dok god ne bude zaista neophodno. Kvazi žrtve su bacale kao ulog po jednu krvavu i povremeno pogađali gde je ispod jedne od tri kutije šibica kuglica, što i nije bilo teško dok god je namazani ćelavko ne bi vešto sakrio među prste i ostavio sve tri kutije prazne. Milan je tako u dva tri kruga shvatio ko je zaista žrtva, suvonjavi čilager tupavog pogleda koji bi bio, najverovatnije, krajnje maglovit kad ne bi imao svoje debele konkavne naočare. Njega su mamili da baci prvu hiljadarku jer je do sada samo gledao i ljuljao se na ivici ponora iskušenja. Milan zapali cigaretu i nasloni se na zid do musavog prozora kroz koji se pomalo uvlačio hladni jutarnji vazduh. Onaj nesrećni slepac se već mašio za novčanik i nedostajalo mu je još samo malo da se sunovrati, ali je najednom dobio napad kašlja i da bi se pridržao za zid i lakše prebrodio teskobu, vratio je novčanik u džep kaputa.

            - Hej, gasi to, ovde nije dozvoljeno i već je dovoljno zagušljivo – osu najveći od pomagača.

            Milan je imao nameru da mirno odgleda reality, taman umesto televizije, koju nije mogao sebi da priušti već neko vreme i koja mu je nedostajala, dok se red pred toaletom ne istopi, bez ikakve želje da u igrokazu učestvuje ali nije mu mnogo trebalo da promeni odluku. To što mu se ovaj Bibop obraća a pri tome pomaže ovom Ragibu da orobe nekog, maltene i bukvalno, slepca, bilo je više nego dovoljno. Milan nije znao šta bi mogao protiv nepravde, jer tolike se nepravde dešavaju svakog dana i u svetu i kod nas, ali ako oseti da na bilo koji način doprinosi tuđoj nesreći, to bi ga tištilo i neretko nije bio u mogućnosti da se iz takve situacije izmakne a kasnije bi morao da podnosi posledice i živi sa tim, ali kad god bi mogao nešto da uradi povodom iste, ne bi se nećkao i premišljao dugo, nego bi delovao.

            - Nije ti palo na pamet da je zagušljivo od tvog veprovskog vonja – govorio je dok prilazio najvećem od pomagača a onda se iznenada okrenuo i opalio šamarčinu najbližem do sebe, nalik na Rokstedija,  čisto da bi ih sve zbunio. Nije odustao ni od svog primarnog cilja i u tri koraka je stigao do njega, i sa cigaretom u ustima, odvalio još jaču šamarčinu najvećem od pomagača tako da mu se faca zalepila za zid. Ostali, videvši da imaju posla sa ludakom, pokupiše svoje pinkle i nestadoše kroz poluautomatska vrata naspram onih kroz koja je malopre ušao Milan.

            Suvonjavi je i dalje kašljao nesmanjenim intenzitetom, oči su mu zasuzile i morao je da skine naočare. Milan povuče još dva dima i baci na patos pola cigarete. Zgazi je odsečno i uhvati se za kvaku na vratima.

 * ispravno je u Morfejovom zagrljaju, Morfej, bog snova u grčkoj mitologiji – Orfej, etimologija imena, indoevropski glagol orbhao u značenju biti lišen (nečega) ili razdvojen (od nečega) kao i grčki orphe što znači tama, i orphanos siroče