Ja sam marginalan lik.

Igrač iz razvojne lige, koji može da uspe samo usled tuđeg neuspeha. Samo ako mu se posreći tuđa nesreća. Koji dobija priliku tek kada se neko povredi ili takmičenje završi i svi glavni igrači odu na odmor. Kada više nikome nije bitno.

Trećepozivac.

Prvo jutro me je probudila pesma crnaca. Tužna pesma. Crnorizi bluz. Crna pesma. Zvuk zvona sa tornja prodirao je kroz otvorena vrata terase na kojima se lagana zavesa njihala u ritmu naleta vetra. Jugozapad vani. Severoistok unutra. Ritam sekcija - vetar, melodija - zvona, glasovi - crnorizo bratstvo.

            Bila je nedelja.

            Ležao sam u krevetu kao mrtav. Leđa na dušeku, čist čaršav, glava na jastuku, čista jastučnica, ruke uz telo. Odsutan pogled u tavanicu popunjenu lamperijom. Kao na odru. Jedan život je gotov, počinje zagrobni, srazmerno kraći i lepši. Blagog osmeha na usnama jer ne može ovo letovanje biti toliko loše. Kada si već mrtav ništa ne može biti toliko loše. Opušten sam, kao pre nego li nastupi rigor mortis. Razmatram da li da ustanem ili da prvo pogledam poruku na telefonu. Ponuda roaming tarife. Ignorišem. Kucam prijateljici, pre nego li besplatni komšijski wi-fi signal odumre, poruku: Bon voyage i u nastavku kačim poster filma Back To The Future... Srećan put natrag u budućnost. Ona se iz smrti vraća u Švajcarsku. Bila je na letovanju u rodnom kraju, obišla groblja, pričala sa mrtvima, zapalila sveće. Zapalila je i svećice. Iste je i ugasila. Bolje bi joj bilo da je poželela da se ne vrati iz Ženeve, sem na letovanja. Ipak, njen život još nije potvrđen. Pa opet, ako ti je sudbina da budeš mrtav, bolje biti mrtav na Ženevskom jezeru.

Autobus na naftu boje hepatitisa, ce

uskoro odlazi za Surčin

ponekad se pokašto i kurčim, bre

i teatralan sam, veličanstveno

izgledam kao onaj Turčin

glavom i bradom otpučim komad Zida plača

nekada su reči bile ubojitije od mača

a danas su pitome kao kakva mačka

pišem pišom redove kojima ne treba ni tačka

- Slušaj, ja uopšte ne mogu da budem zadovoljan kuda ova država ide… Ne znam, mislim, to je manje-više ono što sam napisao u svojoj priči… Vlada, ova vlada koja srlja negde unapred, ne znaju ni oni kuda, ona, ona je namazana, prevarantska, puna je lažova, secikesa i derikoža… Oni su deo sistema, ili bolje reći antisistema, u koji niko normalan ne može da poveruje. Ja lično im ništa ne verujem. Ako kažu da je noć ja moram da izađem na terasu da proverim…

            - A od kada pišeš?

            - Ponovi mi?

            - Od kada pišeš?

Veliki je petak. Završio sam prvu smenu i pošto je vreme izuzetno kao put onog pijanca koji se automobilom zakucao u drugi automobil, legao sam u svoj, naš, ako ću pošteno, kaučuk, da čitam. Dakle, veliki je bedak već danima iako je proleće i zato sam, možda, uzeo da razmatram pad Avale, na koju se još nisam biciklovom ispentrao ove sezone - do sada barem devetnaest ispentravanja. Dosada, kažem.

Ne podnosim osobe koje o sebi govore u trećem licu, treća lica, posrednike, predsednike, izgrednike, poslanike, ofrlje i krlje, Meblo fotelje, kada neko neprestano melje, kada neko neprestano melje bez obzira da li još neko govori, gore od gorih, proliv, povraćanje, proliv i povraćanje simultano, simulacije i stimulacije, izostanak erekcije i druge izostanke osim ako nije izostanak inspekcije i GO stranke, oni ako bi mogli na duže da izostanu ne bi bilo zgoreg

Sada, od ovog momenta, postaje ozbiljno. Isto sam se ovako bio zaglavio i kod četvrtog lika u romanu i nikako da mrdnem. Prva trojica sve svoje rekla, četvrti ni da bekne. Međutim, nešto se dogodilo, nebo se otvorilo, što bi rekao MP, četvrta fotografija, jedan teško objašnjiv artefakt, koji sam mislio da je zauvek izgubljen u procepu između devetnaestog i dvadesetog veka, porodičnog albuma i memorijske kartice za Canon PowerShot A470, kao i procepa na kauču u dnevnoj sobi, konačno je pronađena. Bizarni foto-album u nastajanju, koji sam već spominjao, popunjava se brzinom na koju ne može da utiče ništa do on sam.

Zvuk je nalikovao buci teretnog aviona koji je uzleteo i gubio se sa radara. Istina je bila da u ovoj zabiti nikada neće ni biti izgrađen aerodrom. Takođe, neki od meštana će skončati a nikada neće ni čuti ni videti metalnu pticu.

Put je krivudao kroz klisuru a noć je već izvirila iz njenih kamenih zidova. Nebo se još držalo na visini, odbijajući da zamrači svoje sivo plavetnilo, ali od tame još niko nije pobegao, dovoljno daleko.

Njeni prsti su nervozno savijali praznu kesicu smeđeg šećera. Aleks ima predivne prste. Tanke i prave, ne predugačke, blede, sa gotovo pravougaonim noktima. Isečeni na kratko čine da njeni prsti, protivno plasiranim mišljenjima njujorških trendsetera, izgledaju još ženstvenije. Kompletnom očaravajućem utisku, može biti, doprinosi i night sea nijansa tamno plave kojom je nalakilarala nokte. Night sea je ime i prezime boje laka, znam zasigurno jer to je bio poklon od mene, za neki običan dan. Ona je to zaboravila, siguran sam. Da se kojim slučajem setila, skinula bi ga ili ga ne bi ni stavljala kada zna da dolazi da sa mnom vodi ovaj razgovor…

Razgovor… Uvek sam imao problem sa komunikacijom…

OVO SAM PISMO NAMERNO SKRATILA POŠTO NISAM NI IMALA NAMERU DA GA ŠALJEM

– Našli smo je u stolici za plažu, ispod jednog od onih suncobrana sa palminim granama, na peščanom sprudu gde se reka Bojana uliva u more. Možda nije na mestu da vam ovo uopšte govorim, gospođo, ali trebalo je da vidite, kako su izgledali, reka, more, sunce u smiraju dana, kakav je bio mir i koja tišina. I talasi su utihnuli na momenat. Ako postoji idealan način da se ode sa ovog sveta, mislim da je to kako je vaša majka otišla.

– Ne nije na mestu. Uopšte me ne zanimaju vaše romantične opservacije o zalasku Sunca u ovoj vukojebini. Nisam prevalila pola sveta da slušam zanesene pogranične pogrebnike. Dajte da obavimo šta mora, da mogu da završim i sahranu i da se tornjam s ovog strulelog kontinenta. I gospođica je!

gošća autorka: Ava Gotal

Riječ je o tome da ne želim nešto da postignem. Ne želim ostaviti nikakav trag. Ne želim da me pamte po mojim djelima. Moja djela su samo moja i unutrašnji glas mi jasno govori da ih čuvam samo za sebe. Zapravo, ono što osjećam jeste da nešto nije u redu, (nikako da se domislim što bi to moglo biti), dakle, da nešto opasno nije u redu sa svim tim ostavljanjem tragova, javnim postignućima, toj žudnji da se čuje nadaleko i naširoko za nas, da nas priznaju i da nam se dive, pa čak i da nas pljuju, ali samo da se pročujemo, da nekako poreknemo ono što nas sve na kraju krajeva čeka time što ćemo iza sebe ostaviti djelo. I oni to ne mogu da shvate.

gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica 

Još je nešto sasvim osobeno kod ovog romana, u odnosu na mnoga druga književna dela koja tematizuju Holokaust. Iako, kroz moto romana, „Iza svakog imena krije se priča“, i navođenje 9000 imena ubijenih italijanskih Jevreja, Drndić podseća na značaj svake pojedinačne žrtve, Sonnenenschein je, pre nego roman o žrtvama, roman o njihovim dželatima.