Bilo da smo autodestruktivni i da sami sebi nanosimo ožiljke, ili da to činimo drugima, u našoj su tradiciji ožiljci.

 subasa

03/26/2013 at 17:16

"Nije mi jasno kakve veze ima Taton laka mu zemlja sa ruznom pevacicom.Autonomas neki oce verovatno da napravi pometnju pa pise gluposti a uz to verovatno viri iz d.onima iz b.92,uz to sigurno ne voli pravoslavne popove jer to je trnend kod srbomrzaca iz Novog Sada,samo trcite ka satanizmu i mrzite hriscane ali bozja kazna za takve i ovog teksopica bice nemilosrdna,nece mih biti sao kad budu goreli u paklu“

 

 

 

 

27. Mart – U Petrovaradinu nije bilo demonstracija, ali su petrovaradinci učestvovali zajedno sa novosađanima u Novim Sadu.

 

29. Mart – Otpočela je u Petrovaradinu sa radom „zaštita“. Straže od omladinaca i odraslih postavljene su u Zemljoradničkoj zadruzi u Preradovićevoj ulici, na tornju crkve sv. Križa,

 Igor Marojević rođen je 12. jula 1968. godine u Vrbasu, diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Svoju novelu Obmana Boga objavio je 1997. godine, a onda su se nizali romani Dvadeset četiri zida (1998, 2010), Žega (2004, 2008), za koji je dobio nagradu iz fonda Borislav Pekić i nagradu Stevan Pešić, kao i Šnit (2007, 2008), Parter (2009) Majčina ruka (2011) te zbirke priča Tragači (2001) i Mediterani (2006, 2008), i zbirka eseja Kroz glavu (2012) za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“.

Nekoliko knjiga objavljenih kod nas i u inostranstvu i prisustvo u raznim antologijama bilo je dovoljno da stekne status poznatog pisca. Što se tiče pripovedanja, Marojević je po nekim kritičarima začetnik tzv. krtog realizma, a po drugima etnofikcije. Član je Srpskog i Katalonskog PEN kluba i jedan od osnivača Srpskog književnog društva.

 

 

 

Dakle... nije mi jasno zašto se Novi Sad konstantno definiše kao „miran i pitom“ grad? Otkada znam za sebe on je bio daleko od idiličnog i grada bez zločina, kakvim ga izgleda pamte samo generacije čije su lice prekrile bore. 

Zapravo, prvi put sam tu njegovu nesavršenost osetio na koži kao klinac kada se devedesetih godina jedna žena u kvartu ubila.

 

 

Pre nekoliko godina upoznao sam čoveka koji je imao moždani udar i vrlo dobro se oporavljao. Međutim, postoji jedna zanimljiva stvar vezana za njegovo posttraumatsko stanje. Naime, on je ko zna koliko decenija radio da li u SAD-u ili VB, da bi se kao i svaki gastarbajter sa zarađenom penzijom i nostalgijom u scru vratio u rodnu grudu. Sada je već dobro zagazio u sedmu deceniju života. Stvar je u tome da je čovek nakon tog moždanog udara nastavio da govori samo na engleskom jeziku. Verovali ili ne, materijal za roman. Tu i tamo bi pogodio koju reč na srpskom, izgovarajući je nevešto, baš poput nekog stranca. I svi oko njega, koji su radili sa njim i pomagali mu, natucali su englesko-srpsku verziju jezika uz svesrdnu upotrebu pantomime.

 

"Pretpostavljam da vi očekujete od mene istinu o stanju srpskog naroda danas i viziju njegove budućnosti"

 Pismo studentima

M, dugogodišnja prva žena britanske tajne službe MI6, umrla je ranjavanjem na kraju filma. Surprise! To je inače iznenađenje jedino za one koji su mislili da će Džudi Denč (Judi Dench) poživeti još nekoliko dacenija i ispratiti još bar pet britanskih glumaca iz franšize Bond. Međutim, u ona je, i to nikako nije sporno, ostavila traga u serijalu o Bondu. Onaj ko je bude nasledio (Ralf Fajns) ili će pokušati da skine njenu hladnokrvnost (hladnokrvnost i odlučnost jedne starice aristokratskog držanja) ili će graditi svoj lik čiju ćemo punu sliku videti tek u sledećem nastavku.

Dakle... Za razliku od surovih dešavanja sa kojima se svakodnevno sreću deca-vojnici u konfliktnim regionima Afrike i Azije, zatim ona koja robuju praveći cigle od blata ili radeći u rudnicima, o prostituciji da i ne govorim, rečenica u dijalogu jednog crtanog filma – začepi gubicu ili ću te ubiti – i ne predstavlja neki bauk. Je l’? 

Dakle... Današnja antifa šetnja ("Šetnja za slobodu") je pokazala da Novim Sadom SVI mogu slobodno da prošetaju. I više od onih izmerenih 970 koraka i to centralnim ulicama grada. Nije moglo uže no od Miletićevog trga(Trg slobode), kroz Zmaj Jovinu, Dunavsku i Kejom žrtava racije. I sve to može uz policiju koja je bez hamera i na njima specijalaca sa fantomkama na glavi. Bez konjice i hiljade policajaca. I što je najvažnije – bez povređenih. A koliko sam čuo Novi Sad je već nekoliko godina grad koji nema načelnika policije.