Crtice iz Beograda

Iz Beograda sam se vratila pre nedelju dana. Tamo uglavnom nisam ništa radila. Šetala se, jela sladolede iz plavih i zelenih frižidera, malo sredjivala ruže po placu sve sa mirisom roštilja i grajom prijatelja koji su - eto, zbog mene, roštilja ili lepog vremena došli u najlepši zamak na svetu-vikendicu na Avali. Vodila me i kuma Dejana u kabare na Slaviji. Smejala sam se do suza.Vodila me Jovana na top-hit super mesta. Vodio me Dragan u jedan od boljih italijanskih restorana. Srela još neke drage ljude. Družila se sa mamom koja me je propisno obrazovala od koga da kupujem jabuke, sir i kore na pijaci. Ništa nisam zapamtila ali - čisto da vam dočaram atmosferu. Naravno da sam kupila više od 10 knjiga pa sam pod uticajem dve koje sam smlatila za 4 dana rešila da dočaram atmosferu.

Beograd me uvek iznenadi. Ne znam kako je to moguće. Kao velika ljubav -najveća. Uvek se  pitate kako nisam to ranije videla, kako sam propustila tako važnu i bitnu stvar - suštinu. A suština Beograda nisu nikako zgrade, ni muzeji ni izletišta. Ima ih i boljih. Suština Beograda su ljudi. Razni. Stranci, pridošlice, svi akcenti i naglasci koji se čuju kao huk u Knezu. 

Ima i ovde raznih ljudi. Ali nisu, nekako, isti. 

Pre nekoliko nedelja moja dobra prijateljica Kerstin, pitala me je da je povedem u Beograd. Ne primećujući - valjda sam smorila ili oduševila moju dragu prijateljicu, komšinicu pa je izrazila želju da samnom dodje sledeći put. Sve vreme mog boravka u Beogradu razmišljala sam šta u stvari da joj pokažem. Nije ona tamo neki stranac koje sam vodala ne zainteresovano dva, tri sata po centru - odmahivala rukama sve u stilu " na vašoj desnoj ili levoj strani vidite ovo ili ono". Kerstin je moj lični stranac i hoću da joj pokažem Beograd koji ja volim. Ali ja volim nešto što se ne da pokazati, nešto u šta se ne može upreti prstom. Gundjanje u troli, mirise, vikendicu, krevet i staru sobu, mamu koja hoće da prodje pre mene kroz pasošku kontrolu i jako me zagrli. I volim tu lakoću života. Volim rečenicu - nema problema!

U Beogradu su žene nevidjeno doterane. Retko možete takvu doteranost da vidite bilo gde. I kontrasti. Žene sa napumpanim ustima i Prada tašnama u trolejbusu 41. Mirisi najskupljih parfema u liftu koji se raspada. Miris dima po kafanama pomešan sa tim istim parfemima. 

Frizersi saloni koji štekću i brekeću nedeljom. Puni!!! Miris laka i sveže oprane kose koja se širi donjim Dorćolom. 

Miris provoda, svežih frizura i nove gardarobe u Stahinjića Bana. Kafić pored igrališta za decu. Servis gotovih, kućnih jela u Francuskoj, trambolina na Tašu gde ne mere vreme. 

 Hoću da kažem da doživim pravi kulturološki šok kad se sa patikama, duksericom i ne farbanom kosom u ravnomernom taktu prošetam Beogradom. Eto baš takva sam ušetala u jednu zubarsku ordinaciju da se raspitam " da li je nemačka medicina najbolja na svetu". Ne veruje čovek doktorima koji govore strani jezik- pa to ti je.Dakle, udjem ja kod kume od kume moje prijateljice - znate već kako to ide.. U čekaonici svaka, ali svaka majka imala je štikle koje ja nisam niti ću ikada obuti jer bi se strmoglavila ravno na glavu i odmere me od glave do pete kako dolikuje. Mislim- često se ja tako osećam i ispred butika kada devojke nevoljno ostavljaju cigare i kafu koja se puši zbog mene koja sigurno u tim ritama ništa neću kupiti.

Znači odmere me od glave do pete. Ja sednem. Nije mi neprijatno. Smešno mi je. Mislim koga je briga kako ja izgledam. Ali briga ih je???!!! Ja sedim i čekam svoj red za konsultacije. Odmeravanje ulazi u drugu fazu. Počinjem ubrzo razgovor sa njih dve. Deca su im slatka i stara kao i moja ćerka. Za pola sata menjamo telefone i dogovoramo se da se nadjemo na Tašu - sa decom. To mi se, vala, ovde nije nikada dogodilo. Obećavam sebi da ću se prilagoditi izlasku na visokom novou i spremiti svoju večernju gardarobu za Taš. Ipak je "Šansa" kafana naše mladosti. Smejem se.

Šetam Knezom i naletim na moju straru drugaricu Marinu. Idemo na kafu. Toliko pričamo da nam dva sata iscuri kao dva minuta. Na kraju se pozdravljamo i Marina mi kaže kako stalno čita blog B92 i kako ima neka žena koja piše iz Minhena, ima ćerku - sigurno bi mogle da se družimo! Ja se smejem kao luda -jao Marinče, nisi me prepoznala na slici - pa to sam ja samo pod drugim, udatim, prezimenom.

Svaki dan se vozikam po gradu raznim prevoznim sredstvima, trolom, busom, taxijem. Taksisti mi govore: seko???!!! Smešno mi i drago u isto vreme. Ne ljutim se. Ovde i tako nikada ne pričaju.

Pakujem stvari. Puna torba pita za gibanicu, turska kafa, jabuke ajdare. Srce mi se kida na komade kad se moja Nina i moja mama drze zagrljenje po 5 minuta bez prestanka i tiho došaptavaju.

Mami obećavam da sam tu pre nego što spremi stan posle tajfuna zvanog - Tanja i Nina. Obećavam mami da ću sledeći put doći kako dolikuje u Beograd sa manje patika i više cipela. Da se uklopim. Da se uklopim u Beograd koji nije samo grad već živo biće, koje se menja raste i voli.