Kokteli, prijemi, značke i odbrana zemlje

Šutanovac je članovima Vlade Srbije takođe rekao da je tačno da je reč o sukobu dve koncepcije, ali da je problem u poimanju civilnog društva i civilne kontrole nad Vojskom Srbije.

On je naveo i da je lažno predstavljeno da postoji jedinstvo generala po pitanju nezadovoljstva u radu Ministarstva odbrane.

Šutanovac je govoreći o poslednjim dešavanjima na relaciji sa Ponošem rekao „da će oštro reagovati”, saznaje „Blic”.

Prema tvrdnji našeg izvora, za reč posle njega javljali su se ministri Oliver Dulić, Ivica Dačić, Rasim Ljajić, Mlađan Dinkić, Milutin Mrkonjić. Oni su podržali Šutanovca i naveli da se ne mogu čuti „disonantni tonovi”.

dolazi se do potrebe da se transformise Vojska. Transformacija se u nasem slucaju sprovodi na osnovu resursa koje imamo na raspolaganju, bez trazenja bilo kakvih dodatnih resursa. Nasi razlozi za transformaciju su – i eksterne i interne prirode.

U svim slucajevima, pa i u nasem, takvi razlozi uticu na promenu varijabli u jednacini vojne moci – menjaju odnos kvaliteta i kvantiteta. Uvek je tako bilo kroz istoriju. Industrijske revolucije su omogucile, a „hladni rat“ nametnuo potrebu da se prave velike stajace vojske sa mnogo ljudstva i tehnike. To je bilo jedno od obelezja 20. veka.
S obzirom na stalnu promenu uticaja kvantiteta i kvaliteta na jednacinu vojne moci, doslo je vreme da dominantnu ulogu dobije kvalitet. Za to postoje brojni razlozi. Osim tehnoloskog, pomenimo jos samo socijalni razlog pod kojim se podrazumevaju demografske i vrednosne tendencije u delu sveta ciju sudbinu delimo. U demokratijama elite nemaju pravo da ljudske zivote tretiraju kao kvantitet.

U analizi i pokusaju da utvrdimo sta treba menjati, a ne trazeci povecanje izdvajanja za Vojsku, ustanovili smo, izmedju ostalog, da je Vojska u mnogo cemu postavljena tako da se set unutrasnjih vrednosti veoma dobro prepoznaje iz nacina upravljanja sistemom i iz raspodele beneficija. Kako je bilo sve manje novca i u nedostatku sustinske kontrole civilne vlasti, vrh sistema se sve vise bavio mikromenadzmentom, a sistem planiranja je postao formalan i neobavezujuci. U svim hijerarhijski uredjenim sistemima beneficije su veoma znacajne, pogotovu u drzavnoj sluzbi, a posebno u vojnoj organizaciji. Tokom vojnicke karijere, u prethodnom periodu, sistem beneficija nije bio linearno korelisan s napredovanjem. Opipljive beneficije, a u uslovima skromnih plata i, uopste, niskog zivotnog standarda u drustvu to su stanovi i relativan odnos penzija u odnosu na plate, skoncentrisane su bile pred kraj karijere, i to za oficire sa visokim cinovima.

Sa odlaskom u penziju malo se sta od toga gubilo. Na primer, u vezi sa stambenom politikom, rec je bila o stanovima za drugu i, cak, u nekim slucajevima, za trecu generaciju. Razumljivo je zasto je to bilo tako: sistem su stvarali za svoje potrebe i njime upravljali ljudi koji su bili upravo negde pri vrhu karijere. Oni su projektovali sistem tako da, cak i kad odu, on nastavlja da radi za njih. Problem dodatno multiplikuje nesrazmeran broj penzionera u odnosu na aktivni sastav Vojske, sto je posledica traumaticnog raspada SFRJ. Poseban problem je nasledjeni autonomni vojni socijalni sistem, koncipiran jos u SFRJ, kada je vojska bila „drzava u drzavi“. Smatrali smo da to treba menjati – sistem beneficija treba da bude stimulativan tokom citave karijere.