Dok su rakete krstarile nad Beogradom, tražeći svoje ciljeve
Vojislav Stojković
/
29.03.2024. u 14:36
Priču stare gospođe čuo sam u jednoj od onih dugih i izgubljenih noći krajem dvadesetog veka, dok su rakete krstarile nad Beogradom tražeći svoje ciljeve, a mi sedeli u memljivom skloništu.
Govorila je tiho, a prekidala je samo kad bi maramicom brisala suze. Svi smo je pažljivo slušali, čak su i deca prestala da plaču.
- Moj otac Šimon, iako poreklom Jevrejin, nije bio ni trgovac, ni zlatar, a ni zelenaš, bio je paor i čobanin.
Naš salaš je bio u Baranji, na ivici panonske puste, gde se Dunav razliva u stotine rukavaca, plaveći i ostavljajući iza sebe močvarne ritove i zelene pašnjake. Otac je imao moju majku, brata i mene, salaš, stado ovaca, jednog magarca i pet bujtara.
O tim bujtarima, panonskim kerovima, hoću da vam pričam.
Ležali bi kraj oca, dok on drema u hladu bresta, a ovce planduju site i napojene nedaleko od bunara sa visokom đermom. Bujtari bi čekali da se otac probudi i da im da znak da pokrenu stado, ovce su preživale i čekale da ih magarac Pišta povede u torove na našem salašu. Majka, brat i ja čekali smo oca, bujtare, stado i toplo mleko.
Kad užarena nebeska kugla povuče svoje strele i postane rumena kao kuglof iz rerene moje majke, otac bi protrljao lice, napio se vode iz čuture i ustao. Bujtari bi i dalje ležali, mahali crnim repovima, smeđim okicama gledali u oca i čekali znak. E, taj očev znak, ta komanda njegovim kerovima, bila je tajna – nikad i niko nije video, a ni čuo kako i na koji način se sporazumeva sa njima. Na očev tajni znak skočili bi svi istovremeno i jurnuli ka magarcu, Pišta bi se lenjo podigao i onako bunovan zverao okolo, a bujtri bi ga bučnim lavežom usmeravali na put ka našem salašu. Kad stado ovaca, predvođeno Pištom i njegovim praporcima, krene širokom pustom, kerovi bi se vratili svom gazdi i očekujući nagradu veselo mahali repovima. Otac bi ih zadovoljno pogledao i rekao - Bujtar, ostra, a oni bi se presrećni postrojili iza svog gazde.
Bujtar je bilo ime svih njegovih kerova, a reč «ostra» je bio poziv da krenu za njim. Te dve reči bile su jedine reči koje je otac ikad izgovorio svojim bujtarima i nihova njaveća nagrada. Očevi kerovi svoju hranu nisu doživljavali kao nagradu, ona je bila njihovo pravo, njihova zaslužena nadnca. Tokom ispaše, hrana im je bila mleko, ali ne pomuženo – bujtari su se hranili sisajući ovce koje su ostale bez jagnjadi, uvek i samo one bez jagnjadi.
Ponekad bi se Pišta zamislio ili zadremao i poveo stado na pogrešnu stranu, otac ne bi rekao ni reči, samo bi dao svoj tajni znak, bujtari bi potrčali i kao jato kondora u brišućem letu usmerili Pištu željenim pravcem. Kako su bujtari znali kojim pravcem u širokoj pusti otac želi da usmeri stado, također je ostala tajna.
U sumrak bi se pustom razlegla pesma o Dunavu, ravnici i čardama. To otac peva i pesmom nam javlja da je blizu i da otvorimo kapiju. Nešto kasnije čujemo praporce i blejanje stada. U dvorište prvi ulazi Pišta, za njim ovce i na kraju jaganjci. Bujtari trče oko stada, paze da neko jagnje ne zaostane i veselo laju.
To je bio moj svet u kome sam srećno i sigurno odrastala.
Ni brat ni ja nismo išli u školu, najbliža škola je bila kilometrima daleko. Majka nas je sama podučavala. Pisanje i račun smo vežbali na tamnozelenoj tablici. Na jednoj njenoj strani su bile uske i široke linije, tu smo pisaljkom ispisivali slova, a na drugoj strani su bili kvadratići, u njih smo upisivali brojeve. Iz debele knjige majka nam je čitala priče Solomunove i Pesmu nad pesmama. Petkom uveče otac i majka su se pozdravljali sa «Sabat šalom», subotom majka nije kuvala, a otac je obavljao samo najnužnije poslove oko svog stada. Umesto vina na sabat je pio palinku, domaću rakiju od kajsija, šljiva i višanja. Za Božić i Uskrs fijakerom smo išli u Mohač, u katoličku crkvu. Šimonov otac, a naš deda Aaron, je krajem devetnaestog veka iz judeizma prešao u hrišćanstvo i promenio prezime. Svi smo bili kršteni, ali stara vera i običaji su sačuvani.
Jednog dana očeva pesma je utihnula. Pitali smo majku zašto otac više ne peva.
- Rat je i ljudi ginu, nije red da se peva, odgovorila je majka.
Rat je bio daleko od našeg salaša. Ponekad su salaš preletali avioni i negde daleko, preko Dunava, istresali svoj smrtonosni tovar. Da rat traje već tri godine znali smo samo po tome što otac tri godine ne peva i što se naše stado smanjuje. Otac je jaganjcima i ovnovima plaćao naš mir i naše živote.
Revnosni službenik komande Vermahta u Pečuju, početkom četvrte godine rata, otkrio je u starim crkvenim knjigama, da je naš deda Aaron promenio i svoje prezime i svoju veru, a da njegov sin Šimon, sa ženom i decom živi na salašu na ivici puste.
Kamioni su došli u rano jutro.
Nemački vojnici su oca, majku brata i mene vezali žicom za stupac na tremu, a zatim su jednu po jednu ovcu izvodili iz tora i klali. Na kraju su zaklali i Pištu, našeg već ostarelog magarca. Majka, brat i ja smo plakali, a otac je okamenjenog lica samo gledao. Bujtari su ležali kraj očevih nogu, besno režali i čekali očev znak da napadnu koljače. Kako znaka od oca nije bilo, režanje se pretvorilo u bolno cviljenje, a tela su im drhtala. Bujtari su za svojim stadom i za Pištom, tugovali i dušom i telom. Kad su sve ovce poklali, njihova krvava i još topla tela ubacili su u jedan kamion, nas četvoro u drugi, a onda su zapalili i torove i kuću. Plameni jezici su dodirivali nebo, bujtari su sumanuto trčali oko ogromne buktinje i izbezumljeno zavijali. Kamioni su krenuli, a bujtari za njima. Vojnici su ispalili rafale i pogodili tri od pet očevih kerova. Preostala dvojica nastavili su da trče za kamionima, jedan je trčao na tri noge i zaostajao.
Na železničkoj stanici u Mohaču, dok su nas ukrcavali u vagone, poslednji očev bujtar se odnekud prikrao i lizao očevo krvavo stopalo. Teška vojnička cokula pogodila ga je u slabine. Voz je krenuo. Poslednje čega se sećam iz kraja mog destinjstva je očev verni bujtar, kako iscrpljen trči pored našeg vagona.
U logoru su nam prvog dana na podlaktice istetovirali brojeve. Majka je, kao da nas na našem salašu podučava, rekla da je moj broj najmanji, bratov za jedan, njen za dva, a očev za tri broja veći od mog broja. Još je rekla, ako nas razdvoje, da to zapamtimo. Razdvojili su nas istog dana. Majka i otac su odvedeni u radni kamp i nikad ih više nisam videla. Brat i ja odvedeni smo u pomoćne, medicinske barake.
Moj brat nije imao sreće, raspoređen je u grupu na kojoj su nacisti ispitivali novu vrstu bojnih otrova. Stradao je posle desetak dana.
Ja sam, eto, preživela.
Bolna sećanja na logor sam potisnula, a sačuvala samo lepe uspomene na oca, majku, brata i detinjstvo na salašu. Ipak, u nemirnim noćima, još uvek čujem tužno zavijanje očevih bujtara dok naš salaš gori i vidim vlažne smeđe oči onog poslednjeg, kako trči uz voz koji juri u pakao.
Blogovi autora
- Dok su rakete krstarile nad Beogradom, tražeći svoje ciljeve (49)
- Kreativna blokada (80)
- SVETO DRVO (162)
- Ekert i sin (55)
- Kvantni mehaničari i A-bomba (602)
- (NE) DAO VAM BOG DA STE OVIH DANA KEVIN SPEJSI (147)
- Dg: Karasevdah, Th: ? (200)
- Nepodnošljiva lakoća postojanja (17)
- Muzikom protiv nasilja (44)
- Greh gospođe Emilije (20)
- Da ispratimo događanja na ulicama i trgovima Beograda (246)
- Krizni štab (51)
- Dejan Tiago-Stanković (45)
- Priče o ljubavi i tami (28)
- Niska banja (445)
- Lepotice dana, prijateljice noći (97)
- Neuroze sumornih dana, nedelja i meseci... (41)
- Ljudi iz senke (112)
- Večite pesme, četvrti deo (22)
- Mora nas ovog leta nisu htela... (418)
Najnovije VIP blogeri
- Izgrebani Oklop
Spiridon - Razonoda
njanja_de.manccini - Javna rasprava o Beogradskom sajmu i Generalštabu
Đorđe Bobić - Gde je krenuo Saban
natasa_tasic_10 - Davimo Beograd iliti DB
Ivan Blagojevic - Oda Drustvenim Naukama
Spiridon - OTVORENO PISMO MINISTARSTVU ZDRAVLJA
razmisljam - Dovidjenja, gospodine Bobicu!
angie01 - Klasicna tema- Beograd, popodne i gitare
jednarecfonmoi - Fragmenti stvarnosti u opštem prividu
Hansel
Najnovije blogeri
- KRUNSKI DOKAZ ZA NEIZLAŽENJE NA "IZBORE"
Filip Mladenović - DUB PUB: Stepping Out From The System
docsumann - Majstor za ljuljaške, klackalice, tobogane i ... II DEO
Filip Mladenović - ŽUTA OSA (8/24)
horheakimov - DUB PUB: Milion kvadrata
docsumann - Dokon um đavolje igralište
zilikaka - НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ
Filip Mladenović - DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Društvo (5)
- Život (4)
- Gradjanske inicijative (3)
- Sport (2)
- Životni stil (2)
- Zdravlje (2)
- Zabava (2)
- Muzika (2)
- Ljudska prava (2)
- Hobi (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org