Istorija| Ljubav| Roditeljstvo| Život

Ekert i sin

Vojislav Stojković RSS / 15.09.2023. u 23:47

Umro je lako i brzo. Bol jeste bio opak i oštar, ali je kratko trajao, tri sekunde ili nešto manje, više svakako ne. On je bar umeo da proceni vreme. Stigao je da se uhvati za grudi, a zatim pao na pločnik. Da je razmišljao o umiranju, poželeo bi takvu smrt.

(Upozorenje: nastaviti čitanje samo ako imate dovoljno vremena, priča je duga.)

 

             Tog majskog jutra baš ništa nije ukazivalo na njegov skori kraj. Nikakvog znaka, maglovite primisli, ni ružnog sna nije bilo ni prethodnih dana. Bio je dobrog zdravlja, a u zadnje vreme i dobrog raspoloženja. Čak su i bolovi u leđima, koji su se poslednjih nekoliko godina redovito javljali pred promenu vremena, ostali u lekovitom blatu Rimskih Toplica. Sinoć se vratio i posle napornog puta dugo i čvrsto spavao.

 

             Drvored kestenova protezao se čitavim putem od porodične kuće Ekertivih do gradskog trga. Blizu pola veka svakog jutra, sem nedeljom, prelazio je isti put. Hodajući brzim koracima dokono je razmišljao: «Četrdeset i osam godina, tri stotine dana godišnje, četiri puta dnevno po dvadeset minuta, to iznosi blizu dvadeset hiljada sati ili osam stotina dana istim putem. Približno toliko istim putem su koračali i moj otac i deda i svi Ekertovi stotinama godina unazad». Taman kad se spremao da proračuna koliko je to ukupno vremena, prekinuli su ga razuzdani zvuci ciganske muzike koja je dopirala sa gradskog trga. «Koji li je to veseljak zaglavio u čardi, pa ga banda zorom prati do radnje?» pitao se. Kad je stigao do trga zapanjio ga je prizor koji se odvijao ispod prva dva čeona luka baroknih svodova. Krv mu je proključala, a lice se skamenilo.

 

             U tri sekunde dok je umirao vreme je, za njega Karla Ekerta čuvenog majstora časovničara, poprimilo sasvim nepoznatu dimenziju. Sagledao je, ne samo čitav svoj život, već i živote svojih predaka..                                           

 

                                                                              *

 

             Otomar Ekert u varoš je došao daleke 1738. godine. Te godine Pečujski biskup Zigismund Berenji je pozvan da posveti novopodignuti franjevački samostan i crkvu Sv. Filipa i Jakova u Vukovaru. Graditelj hrama fra Marko Dragošević ubrzano je privodio radove kraju i divio se svom delu. Glavobolju mu je zadavao jedino veliki sat na visokom crkvenom tornju. Od kad je postavljen pokazuje pogrešno vreme i zbunjuje građane.

 

                  Sat se lepo video i sa gradskog trga i sa Dunava. Želja fra Marka je i bila da građani svakog dana, a  lađari kad god prolaze, upute pogled ka crkvi Svetih Filipa i Jakova, zaštitnika grada i svaki put, nadao se, pomisle na Boga, a ponekad i na njega slugu božjeg, koji je crkvu i samostan podigao. Svi majstori iz Srema i Slavonije su se izređali, ali sat je i dalje pokazivao nekakvo svoje, a nikada tačno vreme. Fra Marko je išao čak i dotle, da je zamolio episkopa bačke eparhije Visariona da mu pomogne. Episkop je poslao svog, nadaleko čuvenog protomajstora Đuru Roknića, koji održava satove na svim pravoslavnim hramovima i manastirima u Bačkoj i Baranji. Protomajstor Đura se popeo na toranj i odmah zatim sišao. Začuđenom fra Marku i braći franjevcima kratko je rekao: «Sat je dobar, ali ste crkveni toranj okrenuli na pogrešnu stranu» i vratio se kući u Sombor. Fra Marko više nije imao kud i obratio se za pomoć grofu Eltcu. Grof Anzelmo Kazimir Eltc, pripadnik starog nemačkog plemstva, bio je vlasnik ogromnog poseda sa više od trideset sela i upravo tih godina se pripremao za izgradnju velelepnog dvorca na obali Dunava. Zahvaljujući njegovoj dobroti, uskoro je stigao majstor Otomar Ekert i za nepuna dva dana neposlušni crkveni sat doveo u red.

 

             Majstor Otomar je došao iz čuvene radionice «Ekert i sin» iz Mainca koja je izrađivala, postavljala i popravljala satove na katedralama duž čitave Rajne. Bio je mlađi sin vlasnika radionice Franca Ekerta i upravo je te godine položio majstorski ispit. Prema porodičnoj tradiciji, njegov stariji brat se spremao da nasledi očevu radionicu, i zato je Otomar, kad ga je fra Marko Dragošević hteo bogato nagraditi za uspešno obavljen posao, skromno rekao:

              - Za rad na novom Božjem hramu ne uzimama novac, a Vi mi fra Marko, ako ste voljni, isposlujte u županiji da dobijem dozvolu za otvaranje radionice u varoši i kakav plac da sagradim kuću.                                     

             Dogovor je brzo postignut. Fra Marko je obećao da će on i braća franjevci isposlovati i jedno i drugo, a majstor Otomar se obavezo da će njegova buduća radionica besplatno održavati satove na svim katoličkim crkvama u Sremskoj županiji.

               Mladi majstor Ekert se vratio u Mainc, dobio očev blagoslov da oženi svoju verenicu Helgu Majer, a zatim je sa ženom, dunavskim dereglijama doplovio u Vukovar. Od svoje ušteđevine i ženinog miraza podigao je skromnu kuću na crkvenom zemljištu, nedaleko od franjevačkog samostana. Već sledeće godine na glavnom gradskom trgu, ispod prva dva luka baroknih svodova, otvorena je radionica sa krupnim natpisom iznad ulaznih vrata: «Uhrmacher». Kad mu se rodio sin, ispod tog natpisa, Otomar je ponosno dodao još jedan: «Ekert i sin».

              U svoju radionicu Otomar je preneo sve tajne zanata iz Majnca, ali i porodičnu tradiciju Ekertovih. Sva muška deca uče zanat od oca i rade u radionici, prvo kao šegrti, zatim kao kalfe i na kraju kao majstori. Prvorođeni sin nasleđuje radionicu od oca, ali tek kad se oženi i kad mu se rodi sin. Ukoliko prvorođrnom Bog, svojom milošću, ne podari sina, pravo nasledstva stiče sledeći sin po redu, ali pod istim uslovima. Kad sin preuzme radionicu, otac se povlači iz posla, a mlađa braća moraju hleb potražiti na drugoj strani. Ukoliko, kao majstori, otvaraju vlastitu časovničarsku radionicu to mogu učiniti samu u drugoj, po pravilu, udaljenoj varoši.

 

              Poštujući tradiciju i vredno radeći porodica Ekert  je i u novoj varoši uznapredovala. Otomarov sin Ditrih je od franjevaca otkupio plac, a njegov sin Herman je na mestu stare podigao novu i veliku porodičnu kuću. Hermanov najstariji sin Franjo je proširio radionicu. I tako s kolena na koleno, korak po korak. Radionica «Ekert i sin», pored izrade satnih mehanizama za tornjeve i katedrale, vremenom je širila delatnost na izradu i opravku džepnih i  zidnih časovnika s klatnom.

               On, Karlo Ekert bio je najstariji sin Martina Ekerta, šestog po redu vlasnika časovničarske radionice «Ekert i sin». Imao je dvojicu mlađe braće i stariju sestru. U detinjstvu su i on i njegova mlađa braća završili narodnu školu i izučili zanat kod oca. Majstorski ispit je položio u dvadeset i trećoj godini i na redu je bila ženidba. Čekao je da mu otac postavi pitanje o njegovim planovima, a on je već imao spremne odgovore.

               Nekoliko dana  posle polaganja majstorskog ispita, otac ga je uputio na prvi veći posao koji je trebao da obavi sam. Sat na tornju crkve Sv. Nikole već duže vreme je bio u kvaru. Prota Spasoje se više puta obraćao majstoru Martinu, ali je Martin opravku već dugo odlagao. Ne zato što se radilo o pravoslavnoj crkvi, jer kad je posao  u pitanju radionica «Ekert i sin» nikad nije pravila razliku između katoličkih katedrala, pravoslavnih tornjeva ili muslimanskih sahat-kula. Majstor Martin je zašao u godine i poprilično se ugojio, a prolaz do satnog mehanizma na tornju crkve Sv. Nikole je bio veoma uzak. Martin se pre dve godine gotovo zaglavio na tom tornju.

               Bilo je rano septembarsko jutro kad se, sad već majstor, a ne kalfa, Karlo Ekert pojavio pred crkvom Sv. Nikole. Vrata mu je otvorio crkvenjak i promrmljao da gospon prota još spava, a majstor neka vidi šta može sam. Popeo se na toranj, pripremio alat i pre rasklapanja satnog mehanizma, pogledao kroz otvor prvo prema Dunavu, zatim na varoš i na kraju na protinu kuću iza crkve. Krovni prozor je bio otvoren i lepo se mogla videti skromna, ali uredna soba i u njoj dvokrilni ormar, stol i na stolu u visokoj vazi buket belih ruža. Karlo se nesvesno pomeri i u uglu sobe ugleda krevet, a na krevetu devojku. Duga smeđa kosa bila je rasuta po jastuku i pokrivala razgolićena ramena.Tanka devojačka košulja više je isticala, nego skrivala vitki stas. Rub košulje je bio podignut, a ispod njega su se izvijala gola bedra i duge noge. Devojčino lice se nije videlo, jer je ležala okrenuta zidu. Kad je došao sebi majstor Karlo je glasno izgovorio samo jednu reč: «Savršenstvo». Karlo je do tada savršenim smatrao jedino precizne mehanizme najboljih švajcarskih satova. Nikad nije ni pomislio da telo žene može biti tako skladno i tako lepo, skladnije i lepše od najpreciznije švajcarske mehanike. Ko zna koliko bi dugo gledao usnulu devojku, da prota nije izašao iz kuće i uputio se ka zvoniku.

              Sledećeg jutra Karlo je došo još ranije, u svitanje. Bunovni crkvenjak je ovog puta progunđao: «Al ste vi Švabe vredni ljudi, đavo da vas nosi» i otvorio velika crkvena vrata. Tog jutra Karlo nije gledao ni Dunav, ni varoš, samo devojku kako spava. I tri naredna dana  Karlo se penjao na toranj u svitanje, gledao usnulu devojku i svaki put zaključio: ona i ni jedna druga.                                      

              - Prokopije, natoči de bokal vina, onog crvenog, a Melaniji reci nek donese čaše, podviknu prota Spasoje crkvenjaku dok su on i Karlo sedeli u hladu lipe iza crkve, a ispred protine kuće. Karlo je došao na protin poziv da naprave obračun za popravku sata.

              - A vi se mladiću baš namučiste oko tog sata. Čujem da ste dolazili ranom zorom pet puta zaredom. Pa jel ta starudija sad radi kako treba?

                - Radi, radi gospon proto, ali..., progovori pa odmah zaneme Karlo, jer je tog trenutka prišla Melanija sa poslužavnikom, bokalom vina i dve čaše. Lako se naklonila i dok je stavljala čaše na stol pogledi su im se sreli. Devojčino lice obli rumenilo, a Karlovo srce zaigra. Melanija se još jednom na brzinu nakloni i trčeći ode u kuću.

               - Ajde da probate ovo vino. Manastirsko, iz Hopova. Krv Isusova, što kažemo mi sveštenici dok pričešćujemo. Ono doduše treba i da služi samo za pričest, ali nije greh popiti koju čašu i ovako, ta velik ste posao napravili mladiću. I šta rekoste jel radi tačno?

               - Radi tačno gospon proto, ali biće potrebna još pokoja kontrola, smušeno odgovori Karlo.

               Prilikom prve kontrole sata Karlo i Melanija su uspeli da progovore koju reč, a na petoj i poslednjoj kontroli Melanija je, na Karlovo pitanje da li bi se udala za njega, odgovorila potvrdno, ali samo ukoliko se roditelji slože.

               Nisu se složili ni Martin, ni Spasoje. Martin je rekao Karlu, da ako misli da skrnavi vekovnu tradiciju  porodice Ekert ženidbom sa devojkom koja nije Nemica, a još je i druge vere, onda mora napustiti radionicu «Ekert i sin» bez ijednog šrafcigera, a kuću Ekertovih samo sa odećom na sebi. Karlo nikad nije doznao šta je Melaniji rekao njen otac Spasoje, jer je proto svoju kćer hitno odveo kod rođaka u Temišvar, gde se ubrzo i udala. Nikad je više nije video, sem u svojim sećanjima. Vremenom su i sećanja izbledila.

              Godinu dana kasnije otac je Karlu predložio da razmisli o ženidbi sa Margitom Binder, ćerkom apotekara Klausa Bindera, sa kojim je Martin, kao sa svojim starim prijateljem, o tome već razgovarao. Karlo se bez razmišljanja složio, jer ako mu žena nije Melanija, onda mu je svejedno koja je. Kratko je odgovorio:

               - Oče, neka bude kako vi kažete. 

               Posle venčanja majstor Karlo se u celini posvetio porodičnom poslu i pripremama da preuzme vođenje radionice. Još samo da mu Margita rodi sina. Margita je bila visoka i bleda, uvek tiha i pažljiva supruga. Svoje bračne dužnosti Karlo je ispunjavao bez strasti, ali redovno. Prošla je prva, pa druga i treća godina njihovog braka, a Margita nikako da zatrudni. Otac je jednom prilikom zabrinuto rekao Karlu:

               - Tvoja mlađa braća su se uskomešala, jer su stasala za ženidbu, a svi znamo porodična pravila.

               Karlo je samo klimnuo glavom i sledeće nedelje odveo svoju ženu u Visbaden. Banjski lekari su rekli Margiti da je zdrava, a Karlu da mora biti uporan i sve će biti kako treba. Karlo je bio uporan gotovo svakodnevno, ali ta upornost nije dala rezultat.

               Krajem četvrte godine braka, majstor Karlo je pozvan, sada od novog paroha crkve Sv. Nikola, da popravi onaj isti stari sat na tornju. Nećkao se danima i na kraju nevoljno otišao. Bilo je kasno popodne, a crkvenjak Proko je uz krezubi smeh rekao «Ha,ha.. i vi se Švabe opametite, kad postanete gazde ne ustajete rano». Karlo ga je pitao za protu Spasoja. «Očo je za paroha negde u Banat, da bude bliže ćerki koja je udata u Temišvaru» odgovorio je crkvenjak.

               Kad se popeo na toranj, prvo je pogledao prema krovnom prozoru protine kuće. Bio je zatvoren, ali sećanja su ga preplavila. Video je uspavanu Melaniju, jednako stvarnu, lepu i zanosnu kao i onih jutara pre četiri godine. Slika razgolićene Melanije bila mu je pred očima i kad je legao u bračnu postelju. Te noći prvi put nije prišao svojoj ženi samo iz dužnosti.

              Dva meseca kasnije Margita mu je sopštila radosnu vest na koju je čekao četiri godine.

               - Hvala Ti veliki Bože, rekao je Karlo, a u sebi dodao: «A i tebi prelepa Melanija».

               Margita je, po savetu dr Boroveckog porodičnog lekara Ekertovih, preležala veći deo trudnoće, a od osmog meseca kraj njene postelje dežurala je stalno jedna babica. Karlo nije ništa  prepuštao slučaju. Svakodnevno je išao u crkvu i molio Boga da mu se rodi sin. Kada je došao dan porođaja, uz dr Boroveckog su bile čak tri babice. Trudovi su počeli ujutro, a porođajni bolovi i krici porodilje trajali su čitav dan. Karlo je pušio cigaretu za cigaretom, lomio prste i šetao ispred Margitine sobe  kao zver u uskom kavezu.                                 

 Uveče se dr Borovecki, skrhan od umora, obratio Karlu: 

              - Samo ti Karlo možeš da odlučiš: ili Margita ili beba, obadvoje ih ne mogu spasiti.

               - A da li je beba sin? pitao je Karlo.

               - Da Karlo, muško je.

               - Spasite mi sina doktore, tako vam Bog pomogao, a ja neka gorim u paklu, ako sam zgrešio.

               Kada je babica iznela bebu, Karlo je pogledao prvo u onu mušku stvar, a zatim u bebine šake. «Hvala ti Bože, i muško je i ima deset dugačkih prstiju. Biće dobar majstor» prošaputao je.

               Margaretu su sahranili, a detetu našli doilju. Na krštenju su mu dali ime Otomar u čast onog Otomara, koji je iz dalekog Majnca doplovio Dunavom, otvorio prvu časovničarsku radonicu u ovom kraju i iznad njenih vrata stavio natpis «Ekert i sin».

               Karlo Ekert, dobrostojeći udovac i ugledni majstor, naočit muškarac u punoj snazi i najboljim godinama, nije se ponovo oženio. Nije se odao piću, niti bilo kom drugom poroku. Život je posvetio svom sinu i radionici. Sin se razvijao u lepog i zdravog dečaka, a radionica je lagano, ali stalno napredovala. Eržika, dečakova doilja, ostala je u Ekertovoj kući, prvo kao dadilja, a potom i kao kuvarica i služavka. Jednom ili dva puta nedeljno Karlo je Eržiku pozivao u svoju postelju. Mladoj i usamljenoj udovici ta obaveza nije teško padala. Dolazila bi ona i češće i ostajala duže da joj je Karlo to dozvolio, ali nije.

               Karlo je sina već sa pet godina počeo voditi u radionicu. Dok  se dečak igrao u zadnjem verštetu, a jedan od mlađih šegrta pazio na njega, majstor Karlo bi mirno obavljao svoje dnevne poslove. Oto se igrao sa starim časovnicima. U početku je, kao i sva deca bio znatiželjan, nepažljiv i grub, ali vremenom je razvio i osećaj i veštinu. Sa sedam godina, svojim dugim prstima čak i vezanih očiju, uspevao je da rastavi i sastavi većinu starih zidnih časovnika, koji su u radionici služili da bi se novi šegrti na njima učili zanatu. Majstor Karlo se i čudio i divio svom sinu, ponosno misleći: «Ovaj će da nadmaši i mene i sve Ekertove pre mene». Kad je Otomar završio obavezne razrede narodne škole, umesto u zanatsku školu i šegrtovanja u očevoj radionici, Karlo ga je upisao u gimnaziju. Pre svega zato, jer je Otomar još kao dečak savladao gotovo sve veštine porodičnog zanata. Za vreme gimnazijskog školovanja Oto je pomagao ocu u radionici, a kada je položio veliku maturu, rekao je ocu da želi da studira.

               - Kakve sad študije, Bog s tobom Otomare? A radionica? U familiji Ekertovih uvek se znao red: otac i sin, otac i sin, otac i sin... i tako stotinama godina unazad. I svima je uvek bilo dobro. I očevima i sinovima. Pa nećemo valjda ja i ti sve to porušiti? Gde će nam duše? razrogačenih očiju i crven u licu vikao je Karlo.

               Oto je odgovorio da zanatske radionice nemaju budućnost, jer će ih ugušiti velike fabrike koje će proizvoditi na hiljade časovnika dnevno.

               - Dobro, neka ih te tvoje fabrike proizvode koliko hoće, mi ćemo ih popravljati, nešto smirenije je rekao Karlo.

               - Popravljati? Što Švajcarci naprave, to se ne kvari. Zato oče dozvolite mi da studiram tehniku kod njih, u Švajcarskoj, pa kad se vratim da mi  ovde lepo otvorimo fabriku. Ta i mi Ekertovi se ponešto razumemo u satne mehanizme. To nam je u krvi, stotinama godina unazad, kao što vi često govorite.

               Karlo se zamislio. Možda mladić ima pravo. Ali opet, sve mu je to bilo maglovito: tolike generacije Ekertovih, a samo jedna radionica, kako da sad samo njih dvojica stvore fabriku.

               Prvi veliki sukob oca i sina u dugogodišnjoj istoriji porodice Ekert završen je pucnjima u Sarajevu.  Princip je ubio Ferdinanda i Sofiju, a veliki rat je bio na pomolu. «Bolje i študij, nego u rat» zaključio je Karlo i poslao sina u Bern.

               Majstor Karlo je svojom mudrošću i marljivošću uspeo da sačuva radionicu «Ekert i sin» od ratnih strahota i razaranja, ali i da sinu redovno šalje novac za studij u Bern. Dve godine nakon završetka rata i šest godina studiranja, Otomar se vrtio kući i rekao ocu:

               - Oče vi ste bili u pravu, nema ništa bolje od porodične radionice i života u maloj varoši.

               - Pa da onda zajedno prionemo na posao, rekao je otac, srećan što mu se sin vratio, ne pitajući ni za diplomu, ni za otvaranje fabrike. Oto je odgovorio da hoće čim se malo odmori od napornog studija i od velikog sveta.

                - Dobro, odmaraj se, ali nemoj dugo. Ja sam već  stariji i ne mogu sve sam, a od prošle godine dobili smo i konkurenciju. Iz Šabca je došao časovničar Kuzmanović i otvorio radionicu u novom delu varoši. Dobar je majstor, ali se govorka da je i dobar kartaroš. Zna se zakartati po čitavu noć, pa ga šegrti  i mušterije gotovo svakog jutra čekaju da otključa radnuj, pomirljivo će otac.                              

             - Ma kakav Kuzmanović, mi Ekertovi se nikog ne bojimo, ako treba pobedićemo ga i u kartanju, smejući se odgovorio je sin.

              Dani, sedmice i meseci su prolazili, ali zajednički rad oca i sina nije počinjao. Kad je otac ujutro kretao u radionicu, sin je još spavao. Kad je Karlo dolazio na ručak, sina nije bilo kod kuće.

 «Otišao, a nije ni ručao» samo  bi rekla Eržika. Nije ga bilo ni uveče, kad se otac vraćao iscrpljen iz radionice. Dolazio je kući pred zoru, a ponekad ni tad. Karlo je više puta pokušavao da razgovara sa sinom - nije vredelo. Jednom je probao da iskuša dvojicu iz njegovog društva, kad su navratili u radionicu da potraže Ota, da čuje čime se to njegov sin bavi i gde provodi dane i noći.

               - A vi momci baš terate kera iz noći u noć. U kojoj li je čardi najbolja ciganska banda, da navratim i ja koji put, da se potsetim na moje momkovanje? Koje pesme zapoveda moj Oto? Da nije na svog grosfatera Martina? Taj je tražio samo čardaš da mu se svira, a ja sam voleo i po koji bečki valc da čujem.

               Momci su se samo smijuljili.

               - Da nisu devojke u pitanju? Ta ne idete valjda u onu kuću sa crvenim fenjerima u luci? Momci kao vi mogli bi i bolje, pokušao je Karlo ponovo, ali bez uspeha.

               Imao je osećaj  da ga njegove kolege, stari i ugledni majstori, nekako drugačije gledaju, da zamaknu u svoje radnje čim ga vide. A zelenaš Albahari gleda ga nekako značajno. Jednom ga čak pozvao da uđe u onu njegovu smrdljivu zelenašku rupu. Njega Karla! Zar taj ne zna da Ekertovi nikad nisu pozajmili ni jednu forintu, ni krajcaru, pa neće ni ove nove dinare.

               Posle više od dve godine Karlove brige i jeda, sin je jednog nedeljnog jutra pošao sa ocem u crkvu, ispovedio se i primio pričest. Na povratku iz crkve rekao je ocu:

                - Oče šta je bilo, bilo je. Od sutra idemo zajedno u radionicu, a sledeće jeseni se ženim.

                Karlo nije pitao sina šta je to bilo, a što je sad prošlo i kud odoše toliki dani i noći. Suznih očiju je pomislio: «Bože veliki, hvala Ti što mi ga vraćaš i ne dozvoli da opet odluta», a sinu je samo rekao:

              - I vreme ti je, sine.     

                                           

              Otomar je još istog leta isprosio Milenu, ćerku rano preminulog fabrikanta Ignjata Beroševića. Ignjat se obesio kad mu je fabrika otišla na doboš, a iza sebe ostavio ženu i ćerku u kući pod hipotekom. To što Milena nije bila Nemica, što je druge vere i što je bez miraza, Karlu nije smetalo. «Samo da je zdrava i da mu rodi sina» mislio je.

              Otomarov sin,a Karlov unuk rođen je u aprilu. Kršten je u crkvi Sv. Filipa i Jakova, kao i svi Ekertovi pre njega. Posle krštenja, kao i svi očevi u porodici Ekert pre njega, Karlo je sinu Otomaru predao ključeve i izvod iz gruntovnice na kome je pisalo da je Otomar Ekert, počev od dana krštenja svog sina Fedora, jedini vlasnik radionice «Ekert i sin». Karlo Ekert se srećan i zadovoljan povukao iz porodičnog posla, kao i svi očevi u porodici Ekert  stotinama godina unazad, a sledećeg dana je otputovao u Rimske Toplice.

                                                                          *  

            Na gradskom trgu, ispod prva dva čeona luka baroknih svodova, iznad ulaza u najstariju i najlepšu radionicu u čitavom gradu, dvojica momaka na viskim merdevinama  postavljala su novi natpis. Svet se okupio. Majstor Boža Kuzmanović je jednom rukom dirigovao orkestru, a drugom lepio hiljadarke na crna ciganska čela. Raspomamljeni muzikanti su izvlačili najviše tonove iz žica violina, prima i tambura, a po taktu begeša tresla su se stakla na prozorima okolnih radionica i trgovina.

 

               Do Karlovih ušiju kroz zvuke muzike, dopirale su i jedva razumljive reči okupljenog sveta:

 

              - Ma šta kažeš? Dva dana i tri noći su kartali? Pa kako su izdržali?

 

              - Poručivali su iz hotela Grand, sve same đakonije.

 

              - Mladi Ekert je više puta slao svoje šegrte po čiste čarape i košulje. Čak je i brico dolazio svako jutro da ga obrije, ali kartu iz ruku ispuštao nije.

 

              - Pravi gospodin nema šta, ta prošao je taj sveta».

 

              - Prošao nego šta. Kartao je po svim evropskim kockarnicama, a kažu da je godinu dana bio i u Americi. Dosadile mu stare evropske igre, pa je hteo da se oproba i u američkom pokeru.

 

              - A pričalo se da je prestao sa kartanjem.    

              - Prestao je zato što mu Alabahari nije hteo više zajmiti, dok ne vrati stare dugove.

              - Prve večeri ih je bilo sedmorica. Dvojica Somboraca su se vratila kući praznih buđelara prve noći, a trojica Osečana druge, također bez filera. Ekert i Kuzmanović su ih gadno opelješili i nastavili da igraju sami.

 

              - I šta je bilo na kraju?

 

              - Treće noći, već je svitalo, pred Kuzmanovićem je bila hrpa novca, dukata i prstenja, a pred Ekertom ni pare. Mladi Ekert je nakratko otišao kući, a kad se vratio stavio je tapiju radionice pred sebe i pitao Božu «Gospodine Kuzmanoviću predlažem još jednu ruku, pa da se rastajemo. Vaš ulog je sve što leži pred vama, a moj neka bude radionica i sve što je u njoj.»

 

              - I šta je Boža odgovorio?

 

              - Rekao je da pristaje samo ako je tapija na Otomarove ime. Pogledao je papire, gurnuo sav novac i zlato na sredinu zelenog stola, a zatim im je donet novi špil karata.

 

               - I?

 

               - Mladi Ekert je delio karte. Povukao je desetku, a zatim još jednu i stao na dvadeset. Kuzmanović je sa pet karata došao do devetnaest. Samo je malo zastao i hladno zatražio šestu kartu. Na devetnaest je povukao dvojku i pokazao ajnc. Privukao je hrpu s novcem i zlatom nazad i čekao. Oto ga je pitao: «A tapija, gospodine Kuzmanoviću?» Božo ga je pogledao pravo u oči i rekao: «Vi mi je dodajte, gospodine Ekert». Oto mu je pružio tapiju, a zatim su se rukaovali i razišli.

 

               U tom trenutku Kuzmanović se iz sveg glasa izderao «Orkestar tuš!», a momci na merdevinama skinuli su platno iznad ulaznih vrata. Karlo Ekert je sa svog mesta lepo mogao videti stari natpis «Uhrmacher», koji je postavio još prvi Ekert, onaj iz Majnca, a ispod njega novi i krupniji: «KUZMANOVIĆ i SIN».

                                                                        *

Bol jeste bio opak i oštar, ali je kratko trajao, tri sekunde ili nešto manje, više svakako ne. Stigao je da se uhvati za grudi, a zatim pao na pločnik.

---------------

NAPOMENA:

U mladosti sam prolazio ispod baroknih svodova, a zatim uz drvored kestenva uzbrdo, pored samostana i crkve Sv. Filipa i Jakova, do gimnazije. Često sam pogledao sat na visokom tornju -  nikad nije pokazivao tačno vreme. 



Komentari (55)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Черевићан Черевићан 02:01 16.09.2023

exempla docent

- I?

заљубљеник .................оваквијех штива
читах натенане да .........конце повeжем,
Аутор мајсторством ми намами интерес
имам вољу трудом да ..слично досежем,

у постирци Блогом мојих збрдодолисања
јер скромно верујем .....наћ'у за то знања

Г. Stojković
Vojislav Stojković Vojislav Stojković 09:02 16.09.2023

Re: exempla docent

G. Čer uvek su mi i dragi i dragoceni Vaši komentari.
nikvet pn nikvet pn 09:19 16.09.2023

Re: exempla docent

Какво задовољство добри домаћине... Сита душа после сјајног душевног доручка. Захваљујем.
Vojislav Stojković Vojislav Stojković 10:29 16.09.2023

Re: exempla docent

Pozdrav, doktore.
zoja444 zoja444 05:02 16.09.2023

i sto bi se reklo

nije kako je receno vec kako je sudjeno.
solo solo 08:03 16.09.2023

Ima samo tvoje vreme

i sto bi se reklo
nije kako je receno vec kako je sudjeno.


Kako god Wikend tutnji.

,,sat na visokom tornju nikad nije pokazivao tačno vreme,,

Ne pokazuje ni sad.

I šta je zapravo ,,tačno vreme,,

Vojislav Stojković Vojislav Stojković 09:00 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

“Ako me ne pitas šta je vreme, znam, ali ako me pitas, onda ne znam!” (Sv. Aurelije Avgustin)
Vojislav Stojković Vojislav Stojković 09:10 16.09.2023

Re: i sto bi se reklo

zoja444
nije kako je receno vec kako je sudjeno.


Ako je sve negde odavno zapisano, trebalo bi se samo prepustiti sudbini i udariti brigu na veselje.


solo solo 09:18 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

“Ako me ne pitas šta je vreme, znam, ali ako me pitas, onda ne znam!” (Sv. Aurelije Avgustin)


Jedno je sigurno.

Vreme je najskuplja stvar na svetu.

Nema cenu.

Zato ga arčimo tako jeftino

docsumann docsumann 11:50 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

Vreme je najskuplja stvar na svetu.


vrijeme zapravo i ne postoji, što ga čini još dragocjenijim
solo solo 11:57 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

vrijeme zapravo i ne postoji, što ga čini još dragocjenijim





p.s.

Vojislav Stojković Vojislav Stojković 12:10 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

docsumann
Vreme je najskuplja stvar na svetu.


vrijeme zapravo i ne postoji, što ga čini još dragocjenijim


Prvo da se dogovorite vas dvojica o kom vremenu razgovarate, odnosno iz kog ugla ga sagledavate, pa da krenemo dalje.
solo solo 12:29 16.09.2023

Time never dies

Prvo da se dogovorite vas dvojica o kom vremenu razgovarate, odnosno iz kog ugla ga sagledavate, pa da krenemo dalje.


,,vreme je a vreme ne čeka. A ni krug nije pravilan,,



Podseti me na ovaj sjajan film i još bolju muziku.

Anastasia je čudo od grupe. Bila.

Makedonija........
docsumann docsumann 12:39 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

Vojislav Stojković
docsumann
Vreme je najskuplja stvar na svetu.


vrijeme zapravo i ne postoji, što ga čini još dragocjenijim


Prvo da se dogovorite vas dvojica o kom vremenu razgovarate, odnosno iz kog ugla ga sagledavate, pa da krenemo dalje.


ni ugao ne postoji
solo solo 12:45 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

ni ugao ne postoji


Rekoh - ni krugovi nisu pravilni.
zoja444 zoja444 12:45 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

a s vremena na vreme: moj svet, caroban i lep...
Vojislav Stojković Vojislav Stojković 12:49 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme



docsumann
Vojislav Stojković
docsumann
Vreme je najskuplja stvar na svetu.


vrijeme zapravo i ne postoji, što ga čini još dragocjenijim


Prvo da se dogovorite vas dvojica o kom vremenu razgovarate, odnosno iz kog ugla ga sagledavate, pa da krenemo dalje.


ni ugao ne postoji


Ako je tako, postojite li onda vas dvojica... ili bar jedan od vas?
solo solo 12:52 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

a s vremena na vreme: moj svet, caroban i lep...


Ajde za moju Zoricu.

solo solo 12:56 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

Ako je tako, postojite li onda vas dvojica... ili bar jedan od vas?


Nekada je možda to i bilo važno, u ovom novom svetu potpuno je nebitno.

Otišlo je sve u - što bi rekle staramajke - u majčinu.
zoja444 zoja444 13:14 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

solo, nedokazani stvore. ja nisam zorica. zorica je ljubavnica, prokletnica. oces tuzbu za dusevni bol? ovo je sala.
solo solo 13:24 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

solo, nedokazani stvore. ja nisam zorica. zorica je ljubavnica, prokletnica. oces tuzbu za dusevni bol? ovo je sala.


zoja444 zoja444 13:31 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

a sta ti je ovo?
solo solo 14:06 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

a sta ti je ovo?


ljubav
zoja444 zoja444 14:21 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

a koje su to zivotinjke?
solo solo 14:24 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

a koje su to zivotinjke?


zoja444 zoja444 14:30 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

da, to sam i mislila. onda nije ljubav vec podjebavanje. zasto uvek pomislim da si drugaciji?
solo solo 14:34 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

da, to sam i mislila. onda nije ljubav vec podjebavanje.


Nije.

Šala mala.

Što si tako katastrofična?
jednarecfonmoi jednarecfonmoi 16:14 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

prica drzi paznju.

napisala je nacitana osoba.

dobar je obrt na kraju jer se zaboravi to diljem teksta.

fali vise o melaniji i njenom zivotu ( bocna prica) jer joj je puno paznje posveceno i ostaje upamcena a onda biva “ugasena”

jasno je da ovi sto su oteli radionicu ne rade ni blzu kao prethodnici.

stigla je gospdu e. neka klet …. ili ko zna sta vec.

prica ima atmosferu “salasa u malom ritu” i cuvene pesme iz serije.




promoter promoter 18:06 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

docsumann
Vreme je najskuplja stvar na svetu.


vrijeme zapravo i ne postoji, što ga čini još dragocjenijim

Šta ovo znači?
Vojislav Stojković Vojislav Stojković 21:03 16.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

jednarecfonmoi


prica ima atmosferu “salasa u malom ritu” i cuvene pesme iz serije.


Ovo je velika pohvala priči. Iskreno, dok sam je pisao nijednog trenutka nije mi bio na pameti Salaš, ali moguće da je atmosfera iz Salaša ostala negde na rubovima memorije i nesvesno preneta u priču.
jednarecfonmoi jednarecfonmoi 00:01 17.09.2023

Re: Ima samo tvoje vreme

Vojislav Stojković
jednarecfonmoi


prica ima atmosferu “salasa u malom ritu” i cuvene pesme iz serije.


Ovo je velika pohvala priči. Iskreno, dok sam je pisao nijednog trenutka nije mi bio na pameti Salaš, ali moguće da je atmosfera iz Salaša ostala negde na rubovima memorije i nesvesno preneta u priču.



nisam bila koncentrisana na detalje koji bi uputili na malo mesto u vojvodini, salas.

ali tako nesto sam osetila.citala sam uzivljeno….l
solo solo 16:07 16.09.2023

Wikend pitanje

Pustimo ove trivije.

Uvek sam se pitao šta je bilo na ploči koju je presvetli Mojsije ispustio i skenjao.

Postoje vrlo ozbiljne pretpostavke da je bilo 15 božijih zapovesti ali je ostalo samo deset.

dragosevacsutra dragosevacsutra 18:15 16.09.2023

vojislave

cini mi se da je cela prica nastavak ranijih detalja koje je sadrzao antrfile. ne znam samo da li se jedan od glavnih junaka zvao oto ili boza; da li ju je video dok je sa tornja gledao ili loveci barske ptice; dal' mu je mati ili zena bila jekticava.

u svakom slucaju
promoter promoter 18:36 16.09.2023

Re: vojislave

dragosevacsutra
cini mi se da je cela prica nastavak ranijih detalja koje je sadrzao antrfile. ne znam samo da li se jedan od glavnih junaka zvao oto ili boza; da li ju je video dok je sa tornja gledao ili loveci barske ptice; dal' mu je mati ili zena bila jekticava.

u svakom slucaju

Da.
Ja se sećam ove priče od ranije.
Vojislav Stojković Vojislav Stojković 14:52 17.09.2023

Re: vojislave

dragosevacsutra
da li ju je video dok je sa tornja gledao ili loveci barske ptice; dal' mu je mati ili zena bila jekticava.

Tako je to sa pričama. Čitamo ih slušamo, zapamtino... a ponekad se ponešto i pomeša u sećanjima.
Vojislav Stojković Vojislav Stojković 14:56 17.09.2023

Re: vojislave

promoter
Da.Ja se sećam ove priče od ranije.


Teško mi je da priznam, ali moram: ja sam prilično objavljivan autor.
solo solo 19:38 16.09.2023

.

Vanja Lazarova, pod stare dane - Anastasia



Neke priče kao ova pokrenu lavinu sećanja. G Stojkoviću.
zaharaga zaharaga 12:33 17.09.2023

hoce da pise, a ne zna



Mogla je biti dobra prica, ali


Krv Isusova, što kažemo mi sveštenici dok pričešćujemo.


pa je prica ispala bezvezarija.
Vojislav Stojković Vojislav Stojković 15:08 17.09.2023

Re: hoce da pise, a ne zna

Prota Spasoje, sveštenik pravoslavne crkve Sv. Nikole u Vukovaru rekao je sledeće:
"Ajde da probate ovo vino. Manastirsko, iz Hopova. Krv Isusova, što kažemo mi sveštenici dok pričešćujemo. Ono doduše treba i da služi samo za pričest, ali nije greh popiti koju čašu i ovako, ta velik ste posao napravili mladiću."

Ne znam zašto je priča zbog toga ispala bezveznija, kako kažete u komentaru.
Naravno, pisci pišu, a čitaoci čitaju i tumače i doživljaju pročitano na svoj način.
zaharaga zaharaga 19:32 17.09.2023

Re: hoce da pise, a ne zna

Vojislav Stojković
Prota Spasoje, sveštenik pravoslavne crkve Sv. Nikole u Vukovaru rekao je sledeće:
"Ajde da probate ovo vino. Manastirsko, iz Hopova. Krv Isusova, što kažemo mi sveštenici dok pričešćujemo. Ono doduše treba i da služi samo za pričest, ali nije greh popiti koju čašu i ovako, ta velik ste posao napravili mladiću."

Ne znam zašto je priča zbog toga ispala bezveznija, kako kažete u komentaru.
Naravno, pisci pišu, a čitaoci čitaju i tumače i doživljaju pročitano na svoj način.


Ne bi bilo lose da se neko ko pominje pravoslavlje i svestentvo u pismenim radovima makar malo potrudi da koristi stvarne opise.

Zamisli da neko pise o Vatikanu, i da napise kako je papa izasao da uci namaz.


Vojislav Stojković Vojislav Stojković 21:40 17.09.2023

Re: hoce da pise, a ne zna

Prosvetli me zaharaga, pa mi reci gde sam pogrešio.
zaharaga zaharaga 09:06 18.09.2023

Re: hoce da pise, a ne zna

Vojislav Stojković
Prosvetli me zaharaga, pa mi reci gde sam pogrešio.


Tesko ce nam ici to prosvetljavanje, ako sam nemas zelju. A ako zelju imas, vec bi pronasao i bez mene.
zilikaka zilikaka 09:47 18.09.2023

Re: Plankova konstanta

Da nije problem u nazivu "Isusova"? Naš popa bi pre rekao "Hristova"
Vojislav Stojković Vojislav Stojković 12:34 18.09.2023

Re: Plankova konstanta

Nemam pojma.
Vojislav Stojković Vojislav Stojković 15:54 18.09.2023

Re: hoce da pise, a ne zna

zaharaga
Zamisli da neko pise o Vatikanu, i da napise kako je papa izasao da uci namaz.

Nisam o tome do sada razmišljao. Ali jesam o tome, kako bi se osećali nadbiskupi, biskupi, fratri i onoliki vernici kada bi sveti otac papa sa balkona na Trgu sv. Petra objavio da Bog ne postoji i da nikad nije ni postojao.
Da li bi mu poverovali i kako bi se osećali?

Očenaš i druge molitve u hrišćanstvu, kao i namazi u islamu ili vezivanje i šaputanje molitvi kod Jevreja, oblik su iste vere u jednog boga, ali različitim jezicima i na različite načine ispoljeni. Na njihovu sreću bog razume sve jezike, naravno ako postoji.
I sada tu dolazim do poente: tačno je da bog razume sve jezike, ali se ljudima obraća samo jednim jezikom, savršenim kao i on sam, a to nije reč. DOKAZ
promoter promoter 16:20 18.09.2023

Re: hoce da pise, a ne zna

Vojislav Stojković
zaharaga
Zamisli da neko pise o Vatikanu, i da napise kako je papa izasao da uci namaz.

Nisam o tome do sada razmišljao. Ali jesam o tome, kako bi se osećali nadbiskupi, biskupi, fratri i onoliki vernici kada bi sveti otac papa sa balkona na Trgu sv. Petra objavio da Bog ne postoji i da nikad nije ni postojao.
Da li bi mu poverovali i kako bi se osećali?

Očenaš i druge molitve u hrišćanstvu, kao i namazi u islamu ili vezivanje i šaputanje molitvi kod Jevreja, oblik su iste vere u jednog boga, ali različitim jezicima i na različite načine ispoljeni. Na njihovu sreću bog razume sve jezike, naravno ako postoji.
I sada tu dolazim do poente: tačno je da bog razume sve jezike, ali se ljudima obraća samo jednim jezikom, savršenim kao i on sam, a to nije reč. DOKAZ

Kamo li bi se tek pobrojani klali da Bog nije jedan?
Vojislav Stojković Vojislav Stojković 17:12 18.09.2023

Re: hoce da pise, a ne zna

Na prvu loptu čini se da se uopšte ne bi klali, jer svako ima svog boga pa nek mu se klanja. Međutim, brzo bi se postavilo pitanje čiji je bog pravi, ili čiji je veći, pa bi se vernici opet jednako klali.

Pomislio bi čovek da bi bez bogova bilo manje klanja među ljudima, ali verovatno ne bi - ljudi bi se klali još više.
docsumann docsumann 18:24 18.09.2023

Re: hoce da pise, a ne zna

Kamo li bi se tek pobrojani klali da Bog nije jedan?


klali smo se kao mnogobožci, a klali smo se i kao monoteisti, a bogami i kao ateisti...nema tog boga koji će nas omesti u klanju.

God is a butcher
Vojislav Stojković Vojislav Stojković 18:29 18.09.2023

Re: hoce da pise, a ne zna

Nema.
solo solo 18:41 18.09.2023

Re: hoce da pise, a ne zna

klali smo se kao mnogobožci, a klali smo se i kao monoteisti, a bogami i kao ateisti...nema tog boga koji će nas omesti u klanju.

God is a butcher



Kakav naslov za novi DUB

docsumann docsumann 04:44 19.09.2023

Re: hoce da pise, a ne zna

Kakav naslov za novi DUB


više za neki metal.

rege je spiritualna muzika, između ostalog u slavu boga, prirode i slobodnog čovjeka
roknnagd roknnagd 15:00 17.09.2023

شركة تنظيف منازل بالرياض

شركة ركن نجد لخدمات التنظيف هي إحدى الشركات الرائدة في مجال خدمات الصيانة والتنظيف في المملكة العربية السعودية. تقدم الشركة مجموعة شاملة من الخدمات بما في ذلك تنظيف المنازل والمكاتب ومكافحة الآفات ونقل الأثاث. تتميز بجودة عالية في الخدمة وفريق محترف من الموظفين مدربين على أعلى مستوى. تسعى الشركة دائمًا لتلبية احتياجات عملائها وضمان رضائهم التام بفضل التفاني والكفاءة التي تتميز بها.
شركة تنظيف منازل بالرياض
شركة تنظيف شقق بالرياض

شركة تنظيف فلل بالرياض
https://www.roknnagd.com/




Vojislav Stojković Vojislav Stojković 15:12 17.09.2023

Re: شركة تنظيف منازل بالرياض

Ne vidim kakve veze ima Kompanija za čišćenje kuća u Rijadu sa ovim postom. Ako bi mogli da pojasnite, bio bih Vam zahvalan.
kamilo_emericki kamilo_emericki 23:07 17.09.2023

Kuzmanović

je, izgleda bio čuveni Boža zvani Pub
Vojislav Stojković Vojislav Stojković 00:47 18.09.2023

Re: Kuzmanović

Mogao bi biti, ali nije. Kuzmanović je učenik gimnazije koji je jedini u školu dolazio kolima. Otac mu je bio nekakve profesije kao što su današnji tajkuni. Inače, u ono vreme samo su dvojica profesora imala kola.

Arhiva