DOŠLO JE VREME DA SE OSTAVIŠ TUĐIH PRIČA...

DOŠLO JE VREME DA SE OSTAVIŠ TUĐIH PRIČA I POČNEŠ DA SASTAVLJAŠ SOPSTVENU

u znak sećanja na Davida Albaharija

 Ulična rasprodaja knjiga trajala je već celo prepodne i dobar deo popodneva i mnogi prodavci su se pakovali, ne preterano zadovoljni, jer berze kao ova nisu privlačile previše pažnje. Još jedan razlog za odlazak, od ostvarene zarade, bila je kiša koja je sve jače padala.

            Među poslednjima je ostao starac duge sede kose i duge sede brade, čiji su brkovi požuteli od previše duvana. Kisnuo je, kao i njegove knjige, pri tom izgledajući iznenađujuće zadovoljno, čak bolje nego kada bi negde drugde stajao suv. Njegove mokre knjige su imale poseban sjaj, složene po trotoaru. Privlačile bi najviše pažnje čak i da su svi drugi prodavci ostali da čekaju razvedravanje.

            Sve su bile iste. Male, crne, debele, nalik na Biblije, ali bez naslova i bez oznaka. Kiša je počela da pljušti kada se ispred starca pojavio mladić. Visok, ali mršav, crn, ali neugledan, krupnih šaka, ali tankog glasa.

            - Koliko tražite za ovu knjigu? - upitao je mladić, pokazavši na jednu određenu u gomili istih knjiga.

            - Knjigu ti poklanjam, sinko - odgovorio je starac kroz suze, koje se nisu videle, jer je kiša klizila niz naborane obraze - ti si moja poslednja mušterija, takav je red.

             Mladić je uputio pogled pun zahvalnosti ka starim očima, jer je i sam znao da bi zvuk njegovog glasa umanjio ozbiljnost njegove pojave. Okrenuo se i otišao bez reči.

            Soba u koju je mladić ušao bila je pretrpana knjigama. Knjige raznih autora, tema i naslova, gomile i gomile tuđih priča, bile su razbacane svuda po sobi. Neke gomile dosezale su do plafona. Jedna je prekrivala polovinu prozora. U sobi su bile tri police krcate knjigama. Krevet je bio najmanje zauzet.

            Mladić je skinuo mokar kaput i okačio ga da se cedi. Došunjao se do kreveta i legao. Otvorio je malu crnu knjigu koju je kupio na ulici.

            Prva stranica bila je prazna. Kako ju je okrenuo, pala je velika crvena knjiga sa stolice pored kreveta. Nestala je u oblaku prašine.

            Mladić je okretao jednu po jednu praznu stranicu, a knjige iz njegove kolekcije nestajale su jedna po jedna.

            Jutarnje sunce provlačilo se kroz oblake, činilo se zrak po zrak. Jedan je padao kroz prozor u praznu sobu u kojoj su stajale tri prazne police, crni kaput na vratima, stolica, bela knjiga i krevet. Na krevetu je ležao mladić s malom debelom crnom knjigom u rukama. Okrenuo je i poslednju praznu stranicu. Nestala je i bela knjiga. Poslednja iz kolekcije. Mladić je zatvorio korice, spustio knjigu pored jastuka i zaspao. Sanjao je starca koji mu je poklonio knjigu.

            Starac se više nije probudio.

            Već je pala noć kada je mladić otvorio oči. Ustao je iz kreveta. Protegao se. Seo je na stolicu pored prozora. Uzeo je svoju jedinu knjigu. Malu, crnu, bez naslova. Prelistao je. Bila je odštampana sitnim crnim slovima od početka do kraja.

            Ostalo je samo da je pročita.