ŽUTA OSA (6/24)

Milan koji je jutros ustao pre alarma/radija i otišao desno iz svog kupea, prema lokomotivi, ili lokomotivama, udaljavao se, u potrazi za cigaretama, od smrti, komšiluka i cimera Petra koji je nastavio naglas da čita požutele novine, ne zna se tačno kome, okupljenima valjda.

Novinar: Sudeći prema svemu, gledaoci će ostati u dvoumici i nakon završetka filma o kojem je vrijemenu riječ jer ni po kostimima neće se moći prepoznati kad se radnja dešava. Po događajima na platnu pogotovu. Zašto je baš tako?

Goran Paskaljević: Film nosi jednu univerzalnu temu. Bilo bi pogrešno da sam bilo čim označio kada se radnja dešava jer bi se moglo pomisliti da je taj događaj o kom se radi u filmu karakteristika jedino tog vremena. Dakle, radnja se mogla događati u prošlosti ali i u budućnosti.

            U sred čitanja kroz poluautomatska vrata niz hodnik, kroz koja je Milan zamišljen izašao, ušla je pogrebna ekipa, svi u crnim jednodelnim kombinezonima sa malom žutom osom izvezenom u visini srca i doktorom Šapićem u belom mantilu koji se polusvestan vukao za njima.

            Pokojnik je ležao na svom krevetu, već umotan u staru ćebad, u propisanu veknu, nalik na onu u koju je već jednom bio urolan, u porodilištu. Krečno lice iz kog je sva krv otekla, isto kao što je i život otekao, virilo je još uvek uz ostatak glave, otegnute klempave uši i nešto proređenih dugih dlaka na levoj strani lobanje, začešljanih nevešto u desno preko temena. Vidoje, koji se odnekud pojavio, isprečio se uniformisanim licima, naoružan, na svu sreću, samo svojim besom i probao je da uspori/odloži pogrebne radnje ne bi li stigao da uhvati na nekom hodniku poslovođu za razmeštaj i nanese mu teške telesne povrede. Vođa grobara, njih trojice, nije imao mnogo razumevanja za Vidojevu muku, a pošto je delovalo da će previše snage utrošiti da ga savlada, kada mu se ovaj približio na pola metra, izvadi iz džepa radnog odela elektrošoker, kojim je inače utvrđivao da li je neko stvarno mrtav, kada ne uspe da izbavi iz zagrljaja etanola doktora Šapića,  kako bi obavio svoju dužnost, za koju dobija poveliku platu, i obori nesrećnog Vidoja na patos kao da je obična muva zunzara. Sva četvorica pogrebnika pređoše preko njega samo je lekar uspeo da zapne za trupinu koja je mlitava ležala u lokvi sopstvene pišaćke, spotakne se i prospe po hodniku na očigled komšiluka. Grobar koji je imao nosila, priđe doktoru, rasklopi ih a još jedan iz ekipe priskoči u pomoć da lekara polože na transportni krevet. Iako je do kupea, u kom se valja utvrditi smrt, bilo svega nekoliko koraka, iako je doktor, sada maksimalno pribran posle tehničkog nok-auta zapomagao da je dobro i da može da hoda, kao ranjenika su ga uneli u kupe.

            - Doco ajde uradi šta se mora pa da palimo dalje – reče vođa grobara vidno nervozan.

            Doktor jedva ustade sa nosila koja su bila položena na pod, pridržavajući se za natkasnu, ispravi se i otrese prašinu sa mantila. Dovede u red svoju kosu, protrlja oči i lupi sebi šamarčinu jer sad treba ozbiljno da se radi.

            - Procena vremena smrti na osnovu stanja leša podrazumeva primenu metoda forenzičke patologije, kojima se utvrđuje stepen lešnik, pardon, lešnih promena… - krenu da veze kao na ispitu.

***

 Vođa grobara je jako brzo gubio strpljenje za nemogućnost doktora da se dovede u red te minimalnim trzajem glave dade znak jednom od potčinjenih da ceo proces ubrza.

            - …lešnih promena koje se dešavaju određenom, unapred poznatom dinamikom. Ljudsko telo, u prvim satima nakon smrti, prolazi kroz tačno određene faze: mrtvačka ukočenost, mrtvačka hladnoća, mrtvačke pege, predstavljaju primarne izvore informacija koje služe, prvenstveno patolozima, u određivanju...

            U sred rečenice koju je doktor deklamovao kao navijen, a neko od prisutnih u gledalištu bi čak rekao zaposednut, jedan od pomagača mu zveknu takvu šamarčinu da se mamurni nosilac Hipokratove zakletve zavrteo, izgubio ravnotežu i seo na pokojnog Baltu iz kog tom prilikom izađoše nakupljeni plinovi koji su jedva čekali pritisak spolja. Doktor ćutke ustade, prekrsti se tri puta i bez reči uze da popunjava formular koji mu je dodao vođa grobara. Posle manje od pet minuta, dva tri dodira sa lešom, popunjen formular je vratio vođi i sa rukama u džepovima svog belog mantila išetao iz kupea, kao da se nije izblamirao, među okupljene koji su mu se razmakli u špalir, ne verujući čemu su posvedočili.

            Pogrebna ekipa uze propisano umotanog pokojnika, položi ga na nosila i krenu niz hodnik kroz koji je došla. Jedan je išao napred i naložio je komšijama da ih ne usporavaju, dvojica su nosila Baltu, a vođa grobara je jedan od papira koje je imao sa sobom prikačio na vrata kupea u kom se desila neminovnost života.

Između ostalog pisalo je:

            Nakon što je lekarskim pregledom utvrđeno da je smrt nastupila prirodno/nesrećan slučaj kao i pretragom javno dostupnih arhiva da pokojnik nije imao bližu ili dalju rodbinu, nadležne institucije preuzimaju u potpunosti troškove neškodljivog uklanjanja/kremacije zemnih ostataka po članu…

            Okupljeni su se polako razilazili, jer predstava je završena, i samo su preterano radoznali ostali da sriču tekst službenog dokumenta; ta je promena, koliko god beznačajna bila, davala nekakav smisao njihovim ispražnjenim životima.

Jedan je upitao:

            - Koja im je to razlika između neškodljivog uklanjanja i kremacije kad u oba slučaja ide u peć, kako sam čuo, ne znam, nikad nisam bio?

Drugi je nagađao:

            - Posle kremacije sigurno pepeo čuvaju, negde, ako se neko nekad seti da preuzme…

Prvi ga je žustro prekinuo:

            - Pepeo ne može da se preuzme, jedino ako potplatiš da čuvar furune ukrade za tebe…