IGUANA RACIJA (I)

ko kladi se na Lacio, izgubio je racio (i pare je bacio) – nepoznat autor

 

Ko god je bio na ulicama Singidunuma za vreme inauguracije rimskog cara, 1541. godine posle pada Rimskog carstva, kolokvijalno Zapadnog rimskog carstva, i šmrkao kokain, zna da čovek ne može biti car, a kamoli car prirode. Car prirode ne bi imao problem da umiri, čak isključi vetar koji preti da oduva prah dobijen iz biljke roda Erythroxylum. Car prirode ne bi drugom rukom navlačio kapuljaču da sakrije svoj identitet od memljivih novinara. Na kraju, car prirode ne bi jahao raspali capriolo bicikl, sastavljen u Bačkoj Palanci (latinski naziv poznat redakciji), nego bi jahao zmaja, eventualno komodo zmaja  ili makar iguanu.

 

         - Kako ti ne dosadi, Veljo? Od jutros si već pet puta vukao – reče Sale, smoren što i ovaj put nije ponuđen.

Velja skloni sedefnu kutijicu iz koje je njegova prababa, poreklom iz Turske (navijala za Genčlerbirligi), šmrkala burmut, i podiže svoj bicikl na zadnji točak, zamišljajući pod sobom Bukefala koji se propinje pred hordama Persijanaca na teritoriji centralne Anadolije.

 

 

 

 

 

- Hi-ho Silver away – povika Velja, obori prednji točak na zemlju i pojuri prema svetlom kraju Lazarevićeve ulice. Zatim napravi okret biciklom u maniru iskusnog motodriftera i vrati se do Saleta, usput teleskopskom palicom 5.11, koju je zadužio sinoć, na poslednjem brifingu, pokršivši nekoliko niskih grana sa širokim listovima koje su mu se našle na putu. Ubode svog saradnika, ne svom snagom, čisto da ga opomene da krene za njim. Vozili su paralelno niz uličicu, ali im se brzina smanjila na 0.5. Dok su tako mileli pored apoteke Dr Dejan Milenković, istovremeno su digli desne ruke i prekrstili se, amin. Ubrzali su, a zatim uz škripu guma ukočili pred sam izlazak na Kneza Miloša, kome je neko markerom na ploči dodao jedno (i) na nezgodno mesto. Pozicionirali su se između hotela Excelsior i Tuckwood bioskopa. To je bila njihova postaja, kako su je zvali, za danas.

 

- Obrati pažnju na tren – obnovi Velja razgovor koji je prekinuo željan sadržaja sedefne kutijice pre koji minut – pitanje je sledeće, da li bi ti sad, da krenemo u rat za Kosovo, projekat 2389, tako to zovu, veruj mi, da li bi ti ostao da se brineš o bolesnoj majci, a pazi, majka je svetinja, donela te je na svet, bez nje ne bi postojao, ili bi je ostavio bolesnu i nemoćnu i otišao u boj, iz kog se, pazi, realno je, možda nećeš vratiti?

 

- Pričali smo već o tome – reče Sale – to je Kantov kategorički imperativ, gde čovek ne treba da tretira drugo biće kao sredstvo, u odlučivanju u ovom slučaju, i gde treba da odluči tako da izazove najveću moguću sreću za sve, što bi rekao Stjuart Mil.

 

- Tako je, ljudska bića imaju i dostojanstvo, a ne samo vrednost – reče Velja – sa druge strane, da li bi ukupna ljudska sreća bila uvećana time što bi unesrećio svoju majku majčicu?

 

- Vrlo je teško odgovoriti na to – nastavljao je svoj misaoni tok od malopre Sale – još jedan borac u borbi za kolevku srpstva mogao bi da pravi razliku, zavisi kakav je borac. Jasno je da kad bismo svi junaci nikom ponikli i ostali da brinemo o starim roditeljima ne bi ni bilo projekta 2389. Pa opet, kada niko ne bi ostao da brine, viševekovna tradicija srpske porodice i nenarušenih odnosa poštovanja i brige prema roditeljima, naročito majkama, bila bi narušena, jer retko čija majka, čak bi se moglo reći, ničija majka ne bi volela da ostane bez sina, pa makar i za tako plemenit cilj. Teško je, gotovo nemoguće, izmeriti da li bi ukupna ljudska sreća porasla i za deo procentnog poena ako bismo u toj borbi povratili Kosovo, a neki od nas izgubili živote. Takva kalkulacija je nemoguća.

 

- Ali tvoja majka u slučaju da odeš može da kaže da si je odlaskom iskoristio samo kao sredstvo za proizvodnju topovskog mesa, pod uslovom da se ne vratiš?

 

- Ali ako ostanem, svi vi ostali koji ste otišli u boj možete da kažete da sam vas iskoristio kao sredstvo da obezbedim svoj komfor u Beogradu, pazeći na bolesnu majku.

 

Branioci Kanta izlaze sa sledećim primerom: Ludi tiranin obećava da će porušiti grad i potrpati u zatvor (ili makar medijski mrak) sve neistomišljenike u slučaju da se glavni u pokretu otpora tiraniji ne preda, nakon čega će biti mučen do smrti (ili makar političke smrti). Oni ovde drže da je smrt (a može se reći i odstrel) jednog jedinog borca cena koju vredi platiti kako bi pet miliona nastavilo po starom.

 

- I ovde bih ti mogao reći da taj jedan nije samo vredan, nego ima i dostojanstvo, da je ljudsko biće i da je to dovoljan razlog da se ne preda tiraninu. Nego, pusti sad Kosovo i projekat 2389, to mi nećemo dočekati, možda kao hologrami ili u nekim teglama, ako bude tehnologije, pitanje je da li bi ti izdao tiranina?

 

Sale je bio zatečen obrtom. Nije ništa odgovorio. Jedno vreme su ćutali. Gledali su svaki u svoj rejon, pa u prozore na okolnim zgradama, muva li se ko po terasama, sprema li se kakvo iznenađenje. Rečeno im je sinoć na brifingu da opozicija i njeni lideri, dvadesetak njih, imaju plan da useru svečanost, do nivoa demonstracija, čak i revolucije. Neko je samoinicijativno dodao krvave i odmah popio šamar.

 

,,Ne puštati civile na trotoar Kneza Miloša iz pobočnih ulica, taman posla u Pionirski park, jasno?’’ – drao se komandant Vučko u prepunoj prostoriji saradnika. Uputstva su bila nedvosmislena. Zasad, nije bilo civila, čak ni uniformisanih lica, koja bi probala da prođu kroz Lazarevićevu. Na trotoaru Kneza Miloša nije bilo ljudskih bića, bilo je samo ljudskog smeća. Zato se bojeva straža bavila Kantom, kategoričkim imperativom i utilitarizmom. Sale je zamišljao kako od Velje za rođendan dobija majicu na kojoj piše, stop being a Kant.

 

 

 _________________________________

odlomak sa početka druge priče u novoj zbirci ANIMALIJA