PAS SE RADUJE I KAD NEMA REP (1/2)

Trebalo mi je vazduha da bih viknuo da se gušim ali nisam, niko to ne bi čuo. Otvorio sam prozor i napravio jedan duboki udisaj. Bio je isprekidan bolom širenja grudnog koša. Sve stvari kada trule imaju tendenciju da se skupljaju. Napolju je padala kiša i smrdela je trulež sa ulice. Možda su mačke udavile pacova i ostavile ga pored đubreta ili su psi udavili mačku i ostavili je pored pacova. Ne znam više ni sam, zaudaralo je pa sam odmah zatvorio prozor. Natrag u sobu iz koje nisam izašao ceo dan.  Kretanje po zamišljenoj liniji, kuhinja - fiziološka potreba, soba - fiziološka potreba, kupatilo - fiziološka potreba. Fiziologija sporog umiranja ista je kao i fiziologija brzog življenja, moraš jesti, moraš spavati, moraš ići u WC. Ne moraš raditi. Tu počinje patofiziologija. Ne znam kako ne mogu da dišem kada već ništa ne radim. Da li je do zatvorenog prostora? Nije. Vazduh mi nedostaje i kada sam na vazduhu. Retko izlazim ovih nedelja. Deprimira me svakodnevnica, kako ona suncem osvetljena tako i ona neonska. Sve teže dišem vani. Dobijam napade i ne mogu da se odbranim.

            Pre otprilike tri meseca bio sam izašao, po noći, do raskrsnice, samo da udahnem. Kiša je prestala te noći posle celodnevnog pritiskanja. Dole na izlazu na kružni tok, u nekoj rupi čuo sam štene. Bespomoćan lavež iz šahta natopljenog kišnicom i smećem trošio je vlažan vazduh te noći. Mali se pas borio za kiseonik koji mu je bio nezamenjiv za svaki lavež koji izlane. Bili su to krici upomoć. Mogao je to i niko da ne čuje.

            Malo ljudi se muvalo po skveru, svi uglavnom ignorišući pseto ili mu pak dobacivši jedno JAO ili JADAN. Trebalo je te večeri, bio je petak, stići pobeći od radne nedelje, poništiti sebe, zameniti lice naličjem i probuditi se sutra. Ili nikad.

            Sišao sam u šaht i izvadio malu nesreću. Bio je mokar i smrdeo je na fekalije. Nije imao rep. Odneo sam ga kući i okupao u kadi. Voda koja je odlazila, podno jednog onakvog šahta u kom je do malopre molio za život, bila je siva. Kada sam završio, posušio sam ga peškirom i dao mu paštetu koju sam otvorio tog jutra. Bio je radostan što me ima a meni je bilo svejedno. Ionako ga ne mogu zadržati.

            Moje disanje se stabilizovalo kao rukom i veče sam proveo bez napada gušenja. Čak sam i sanjao jednu devojku duge crne kose koja joj je padala preko lica. Taman kada je htela da skloni kosu i podigne glavu da se upoznamo, trgnuo sam se kao da je tu stvarno kraj.

            Ujutro sam morao neplanirano da se okupam. Zatim sam izveo psa u prvu šetnju. Dobro je prihvatio pertlu oko vrata kao ogrlicu i kaiš stare torbe kao povodac. Ponosno se švrćkao niz ulicu u kojoj je mogao da skonča. Bio je poslušan za jednu paštetu dnevno i tacnu jogurta. Radovao se što je postao pravi pas a ne leš koji će razvlačiti mačke i pacovi. Iste večeri bez pogovora je prihvatio i unutrašnjost kožne torbe koju sam isprva zakopčao skroz. Istog trena mi se poremetilo disanje, sledeći udah nisam mogao da izvedem propisno, bacio sam torbu na pod (zajedno sa psićem) i seo na stolicu u hodniku. Brzo sam posegao za patentom i otvorio mali prorez za vazduh na torbi. Kuče me je pitalo pogledom šta nije u redu i ponovo se radovalo (u torbi) kada sam ustao (znači sve je u redu).

            Izašao sam na skver. Vazduh je bio redak i sladak, lako se disao i veče je počinjalo da dobija smisao. I tamu. Ušao sam u prvi tramvaj koji vozi na periferiju i kupio kartu u jednom smeru, do kraja. Vozač nije posumnjao u sadržaj torbe. Mališa je s početka tabanao po drvenom dnu torbe ali bi se brzo smirio.

            Poslednja stanica tramvaja broj 14 i 15 bila je ujedno i početna stanica prigradskih autobusa te je zato uvek bilo ljudi, čak i u kasne sate. Seo sam u park koji je gledao sa visine na ovu malu dnevnu raskrsnicu užasnih sudbina. Izvadio kučence iz torbe i navukao mu pertlu oko vrata. Bio je srećan što je van torbe i što će ponovo biti pas, vezan, doslovno, za svog vlasnika (starim kaišem od torbe). Veran. Naivno veran ali kako se poverenje drugačije i daje nego bezuslovno?

            Krenuli smo u šetnju. Nisam imao nikakvu konkretnu zamisao. Tamna je noć i to je dovoljno za početak. U plućima nema svetla. Tama se mnogo lakše udiše.

            Hodali smo po obodu parka, brežuljku koji je okruživao dve okretnice. Jednu za svetla grada, drugu za tamu predgrađa. Gledao sam dole u slabo osvetljene figure. U jednom trenu figura u drugom silueta u trećem samo senka. Adrenalin je širio moje bronhije koje su nesmetano propuštale vazduh čak i crne čestice smoga i prašine u moje alveole, bez peripetija. Napor nadbubrežne žlezde zbog onoga što bi tek moglo da se desi.

            Uzbuđenje pretpostavkom čina.

            Najava uvertire.

(nastaviće se)