Kuća sa 143 okna

Volim kuće. Odrasla sam u jednoj švapskoj, na lakat. Tri sobe do ulice, veliki hodnik, još jedna kobojagi dnevna, mali hodnik za kuhinju i lom nekih pomoćnih prostorija. Kažem kobojagi, jer se u njoj sedi samo leti, kad dođu neki baš otmeni gosti. Uglavnom se okupljamo u kuhinji i vrebamo mesto na kauču. Zimi nema ništa slađe nego tu zadremati, dok smederevac pucketa i nešto se krčka. Ma, bre, ne smeta mi ni čangrljanje sudova, ni lupanje vratima, ni smeh, ni TV. Samo me nervira kad neko šapuće, jer se naprežem da čujem.

Iz kuće se preko terase izlazi u dugačko dvorište, široko desetak koraka. Puno je puzavica  i odavno preraslog drveća.  Ćale je donosio mladice, pitaj boga odakle, i u nekom, samo njemu znanom poretku, ih sadio. Uglavnom gde mu se zatek'o ašov u tom trenutku, pa se tako između trešnje i iskrivljene dunje kočopere dve omorike, a loza obavija vitice oko krošanja šljiva. Nikom živom nije jasno kako se do sad nije sve posušilo i propalo, jer se te biljke ne trpe. Eto, nije. Iza obične kapije od pocinkovanog lima se nastavlja drugo dvorište, oivičeno ambarom, šupama i senjakom. Po njemu se, između svakakvog nemoj-to-da-mi-baciš i zatrebaće-za-nešto loma, baškari živina i jedan žućov vezan lancem za žičanu ogradu bašte. E tamo, iza te ograde je mamino carstvo. Uredne leje povrća, prošarane žbunovima kadifica i bosiljka, par redova kukuruza šećerca i desetak stabala raznog voća. Neko bi rek'o  - obična okućnica starinske kuće. Može i tako, ako površno gledaš.

Podrazumeva se da ti je roditeljska kuća utočište i najsigurnije mesto na svetu, ali ta u kojoj sam odrasla je stvarno sasvim posebna. I živa. Tačno možeš da je čuješ kako diše kroz svih jedanaest prozora i devetora vrata, škripe joj zidovi ko staračke kosti, ječi patos iznad podruma i menja raspoloženja kako se menja doba dana ili godine. Starija od veka, pravljena za jednu porodicu, a odgajila generacije neke sasvim druge. Svedok je ko zna koliko je radosti i tuge, smeha i plača, uspona i padova, još uvek pouzdana i čvrsta.  Kažem vam, živa.

Jednom sam joj izbrojala stočetrdesettri kvadratna, staklena okna, od toga devedesetdevet u prozorima. Ostala su na visokim vratima kroz koja se ulazi u svaku prostoriju, osim kupatila. Raspoređeni su tako da od svitanja do sumraka svako od njih u tačno određenom trenutku zablješti, prelomi snop svetla i njime iscrta arabesku po utrobi kuće, a onda lagano utone u senku i prepusti glavnu ulogu sledećem oknu. Mnogo sam vremena pratila tu igru i razmišljala kako je neko namerno udesio da zorom svetlo prvo padne na prozor spavaće sobe domaćina i odmah kroz okna na vratima obasja kuhinju. Ranim jutrom otpleše do dečje sobe i na kraju razbudi goste i sve ih okupi u onoj finoj dnevnoj sobi. Tako je i red. Ah koliko sam se oduševila tom idejom -  da se kuća budi svetlošću, baš onim redosledom kojim su se budili njeni stanari.   Počela sam da maštam o svojoj kući. Premeštala sam joj zidove, otvarala joj vrata na sve četiri strane sveta i menjala joj mesto, čas iznad vinograda, pa usred voćnjaka. Verovala sam da ću je jednom stvoriti i radovala se tom danu. Jednom sam izlanula o čemu maštam i tog trenutka sam se pokajala, jer znala sam da velike želje vole tišinu. Ako ti se posreći da ih ostvariš, tvoja radost će se sama oglasiti. Ako, pak,  ne uspeš, bar se nećeš stideti pred svetom.

Život me je odveo u stan. Jedan, pa drugi, pa treći… Ne volim stanove. U njima nema ni mira, ni tišine, ni intime, ni laganog buđenja s prvim zrakom sunca. Nekad bih se zaklela da mi se ona naglas izrečena želja osvetila tankim zidovima kroz koje se i najtiši uzdah začas prenese do komšija. Nema ni tihe noći. Godinama sam se uspavljivala prizivajući onu moju izmaštanu kuću i nekad mi se činilo da je tu, na dohvat ruke, a onda bi se u nekom tuđem stanu začula svađa ili bi neko zalupio ulaznim vratima zgrade i moja želja se raspadala u hiljade komadića nervoze i nesanice. Tešila sam se da jedna takva već postoji i uvek mogu u nju da se vratim. I vraćala sam se, koliko da predahnem i napojim se svetlom kroz sva stočetrdesettri okna. 

 Malo pre podneva jedne letnje dugodnevice, tačno u središnjoj tački kuće mereno po svim dimenzijama, ukrstili su se snopovi svetlosti kroz dva prozora sa ulične i jedna vrata sa dvorišne strane. Sabili su se u malo sunce, veličine zrna bibera, bljesnuli neverovatnim sjajem i osvetleli sva četrdesetčetiri okna na vratima. Zaustavila sam dah i opčinjeno gledala, mogla bih se zakleti da je bar za treptaj oka iz naše kuće isijavalo sunce. Onda se oko mene sve utišalo, vreme je stalo i kuglica se umirila u savršenoj belini. Po njoj se zacaklilo bezbroj iskrica, kao da je neko spustio prstohvat prašine kroz pukotinu na plafonu. Lelujale su u tom zrnu svetlu, vrtele se, zveckavo sudarale i odbijale, činilo se kao da plešu i smeju se, dok se sasvim ne ugase i nestanu. Onda se i ona kuglica rasplinula, a snopovi svetla razišli.  Pomislila sam da mi se upravo ukazala duša naše kuće.

O da, ja  verujem da svaka kuća ima dušu. Nisam sigurna da li se začne od prvog udarca krampom, kad počneš da kopaš temelj, ili od svetlosti koja ostane zarobljena kad položiš poslednji crep na krovu, ali verujem da joj svako ko u njoj prenoći doda malo svoje duše. Zato se i dešava da se sama od sebe uruši kad je svi napuste.  U neku se zaljubiš na prvi pogled, za neke ti treba vremena da ih upoznaš i utisneš u njihove zidove svoj trag. Doduše, ima i onih koje te odbijaju, pa ne možeš u njima ni sat vremena sastaviti. To nema nikakve veze sa arhitektonskim rešenjem ili načinom na koji su opremljene. Ulazila sam u raskošna zdanja, opremljena najlepšim komadima nameštaja i luksuznim detaljima od kojih zastaje dah, ali kad prođe talas divljenja, osećala sam kako se u tom prostoru gubim i nestajem, nekako smo bile jedna drugoj neprilične. Ulazila sam i u sasvim obične kuće, opremljene kao i mnoge druge, slične kuće i osećala u njima sve što su utisnuli ljudi koji su pod njenim krovom noćivali – ljubav i nadu, strast i radost, teskobu dugoročnih kredita koji su za njenu gradnju podizani, brigu o deci, napuštene snove i želje koji se nikad neće ostvariti. O kako su me gušile te kuće! Valjda što sam ih osećala kao svoje.  Par puta sam ušla u neke sasvim bedne udžerice i dugo se mučila da ih istisnem iz sećanja. Vonjale su na bolest i sirotinju, na ono što je diglo ruke od sebe, pa ostavljeno da istrune daleko od očiju.

Kažu, kuća je odraz ljudi koji u njoj žive. Jeste sigurno, zato sam toliko i bežala od pravljenja svoje. Kakva sam, menjala bih i dodavala ponešto do današnjeg dana i ko zna dal bih je ikad završila, a ja ne volim da ostavljam nedovršene stvari. Sad nešto mislim -  trebala sam, makar i ne ličila na onu iz snova.