"Зоран Ђинђић је био наш Феликс, летео је и када је падао, само што нисмо имали довољно слуха да у падовима видимо лет!"
Инспирисан човеком који је симбол покрета, јасне визије, прецизне мисли и неисцрпне идеје о узлету, о неопходности промена и усавршавања, ученик Гиманзије у Лебану освојио је треће место на такмичењу "Беседе Зорану у част".
Душан Стевановић је иначе две године за редом учесник ИС Петница, републички такмичар из историје... Још много тога... И још много младих и успешних људи има Гимназија у Лебану, као и многе дуге гимназије широм Србије. Да не бисмо само кукали и "мрачили" овде на блогу, ево да промовишемо младост, полетност и знање.
Душану у част, а вама, надам се, на задовољство, преносим текст беседе.
Имали смо и ми Феликса
Да, имали смо Феликса – др Зорана Ђинђића. Корачао је и скако, мислили смо да пада и посрће, али то није био пад – то је био лет, икаровски, истрајан. Феликса који је афирмисао идеју о узлету, насупрот многим Дедалима који су проповедали ограничену моћ човекову. Није признавао ни познавао ограничења. Многи су се кикотали, налик Трачанки која се кикотала мудром Талесу видевши да се откривалац небеских тајни стровалио у јарак: „не види оно што му је под ногама, а уображава да ће да докучи оно што је на небу.“ Да ли је Трачанка која се подсмевала Талесу избегла провалију? Где је она? Где је њен весели кикот?
Нема Трачанки, али има јасног пута који је утабао наш Феликс, који се попут Талеса стровалио у јарак откривајући небеске тајне. Али, од нас зависи хоћемо ли памтити његов поглед ка небесима, или кикот разних Трачанки.
Корачајмо ка заједничком циљу – поносна Србија! Престанимо са кикотом и не штедимо себе.
„Живимо у лошем времену!“. Господо, време чине људи!
Време није криво што смо дошли до понора, у који не смемо да погледамо. Да смо паметни, у понор не бисмо ни гледаи, јер како рече мудри Ниче: „Ако довољно дуго гледаш у амбис, и амбис ће погледати у тебе.“ Није време криво што не смемо да се осврнемо уназад, јер је прави пут далеко. Време је исто за све, али у времену нису сви исти! Ми смо наше време. Неки број секунди, минута, дана, година су нам „стављени на располагање“ да их потрошимо како год нам је воља и жеља. А шта ћемо урадити са тим временом, о томе ми одлучујемо.
Господо пекари, лекари, рудари, апотекари, професори, министри, чиновници, студенти, ученици, инжињери, глумци, новинари, престанимо да говоримо како је све хаос и бесмисао. Немојмо устукнути пред злом и неподопштином, немојмо ћутати онда када треба да проговоримо, делајмо кад је неопходно делати, помозимо кад је помоћ потребна. Скочимо – не забушавајмо!
Пробајмо! Замислимо само један дан без забушавања. Професори, одржати најбољи час! Лекари, поставите пацијенту праву дијагнозу! Васпитачи, усмерите децу на ваљани пут! Ученици, дођите у школу са циљем да научите што више! Полицајаци, бринуте о безбедности грађана! Правници, приступите са ентузијазмом сваком новом предмету! Поштари, испоручити све на време (можда баш неко чека вашу пошиљку, већ дуго). Спортисти, вежбајте! Књижевници, пишите најбоље што умете! Музичари, компонујте! Програмери, програмирајте! Војници, савесно служите народу! Свирци, свирајте! Људи, будимо људи! Иза нас ће остати дела наша...
Чинимо највише што можемо, неоптерећени резултатом, непритисунти циљем, незаробљени исходом. Будимо у стању да увидимо лепоту путовања, а не стизања, лепоту и важност сваког корака, а не одредишта. Када смо предани ономе што чинимо, резултат долази лако, неиспуњен тензијом, неумањем стресом, неувећан постигнућем. Ако успемо да искористимо дан и сагледамо његову непроцењиву вредност, научићемо да препознамо сву благонаклоност које наше време има према нама, научићемо да волимо своје време.
Када постигнемо све што смо желели, приђимо огледалу, и погледајмо човека у њему. Оно ће имати нешто да нам каже. Можемо преварити цео свет, могу нас сви тапшати по рамену, можемо свима угодити, али њему не. Оно ће нам увек рећи искрено шта мисли. Након дана без забушанције наш ће поглед бити самоуверен и одлучан.
Зато, престанимо да причамо о „лошем времену“. Немојмо свој лични нерад маскирати голбалним кризама и светским проблемима. Хајде да маглу око нас, створену мржњом, лењошћу, цинизмом, празним мудровањем разбијемо. Растерајмо је заједно – радом, одлучношћу, племенитошћу, вером. За почетак, поклонимо осмех људима који нас окружују. Улепшајмо другима дан. Побеђујемо себе, а не друге. То ће нам пружити лепши поглед на свет. Нећемо више стајати у месту и гледати у понор пред нама. Видећемо лепоту која нас окружује. Видећемо и наш пут. Он није далеко, створен је само за нас и постојаће док год и ми постојимо. Тамо нас чекају лепши видици, убеђен сам. Хајде да закорачимо... Да скочимо!