Čija je ovo zemlja?

Пензија моје мајке износи 24.000. Пумпице које купује сваког месеца коштају 3.500. Због проблема са кичмом, листи чекања и неефикасног здравственог система морала је да плати пут до Ниша 1.000 динара, преглед код специјалисте, приватна пракса, 4.000, а онда и контролу 2.000, и опет пут 1.000. Наравно, скенер није радио скоро месец дана, а онда кад је прорадио, листа чекања била је крвнички дуга, као и болови, па је и скенер платила 8.000. Након специјалистичких прегледа, уследила је терапија – наравно, ниједан преписан лек се није издавао на рецепт, и целокупна терапија је коштала око 7.000. Није била ефикасна, па се за помоћ обратила и лекарки која се бави акупунтуром – преглед и терапија 5.500. Онда је уследила спондилоза, силне креме, спрејеви и препарати – још 2.000. (Дакле, читава пензија је давно потрошена, и преко тога, иће и пиће су чист луксуз.) Коначно је дошла до специјалисте у Лесковцу, и креће све изнова – прегледи који се чекају месецима и терапија која не иде на терет Завода. У међувремену, лесковачка болница бива проглашена за најбољом у региону. (У тој истој болници јео сам из тањира који није опран, већ онако прљав гурнут у стерилизатор; чуо сам својим ушима како једна сервирка оговара другу и то пред начелником. И све се завршило коментаром – срамота, па и пацијенти су људи, нису стока.) У тој истој болници породила се моја сестра пре девет месеци, донела нам Машу, а лекарка јој је пре порођаја саопштила да јој се чини да носи близанце, ваљда да ствар учини још драматичнијом, јер драма жени пре порођаја недостаје. Богу хвала, наишла је друга лекарка и лекар, има и дивних и посвећених, па је порођај прошао како ваља и приличи. У међувремену, Маша је морала од нечега да живи, да се храни – сестри је нека минимална уплата од 20.000 месецима каснила (још увек касни), увек је фалио неки папир, а кад је било папира недостајала је добра воља. Сестра има специјалистичке студије, и кад је их је завршила имала је највиши ниво образовања потребан за васпитача на територији града, али, наравно, посао имала није. Веза јој је била потребна чак и да стажира, дакле – да годину дана ради џабе. И није једина, знам бројне колеге које нису могле да привире до ма каквог радног места ако нису имале везу, или партијску књижицу. Да не идем даље, знам из искуства – рођени брат је морао да напусти земљу, па се сад са својим дететом гледа преко Скајпа. Знам људе који нису могли да обаве прегледе јер нису имали нову здравствену књижицу, а кад су извадили нову, опет нису могли да се прегледају, јер нису понели стару – за учитавање нових, апарата није било. Знам ученике који свакодневно себе замишљају у некој другој земљи, знам и оне који су отишли. Знам људе који сваког јутра имају дилему да ли да купе чашу јогурта или литар обичног млека. Знам студенте чији су родитељи дигли кредите не би ли они завршили факултет након којег ће напустити земљу, док ће они са купљеном дипломом земљом владати. Знам талентоване који неће успети, јер таленат није на цени већ сналажљивост, знам подобне који су успели. Знам људе који су изгубили идеале, знам и не осуђујем их. Знам људе у култури којима плата касни и по три месеца, знам и васпитачице којима плата касни и по пет месеци. Знам људе који не желе да напусте ову земљу. Знам себе. Знам један једини систем који беспрекорно функционише у овој земљи, а то је партијски. Не знам ниједног најбољег студента који је добио посао, ниједног најбољег стручњака који је по конкурску почео да руководи ма којом државном институцијом. Одлазе нам најбољи, вратити се неће – а неко ће ипак морати и да нас лечи и да нас образује да нам суди и пресуђује. Одлазе јер не могу поднети да се боре за сопствену егзистенцију, да раде дан и ноћ, а да не могу да зараде; а оно што је најгоре – не могу поднети апсурде у земљи (да не кажем: тај невини интелект), у којој се свечано отварају канте, семафори, и неколико метара пута. Уморили су се. Имају један живот, и не желе по кантама да га упамте. Ми живиомо у земљи у којо ни клозети нису ваљани, а камоли ма каква институција. Почели смо да се навикавамо на ненормално, на трпњу и муку. Људи живе у свакодневном страху. У свеопштем страху и мраку. Знам да и сви ви знате бар једног обесправљеног, унесрећеног, гладног, уцењеног и очајног. И кад вас питају – чему протести, ви започните причу о пензионерки која има пензију 24.000 динара, а чији месечни трошкови лечења износе 34.500 динара, а онда ћете се полако сетити да и ви знате... И немојте да вас је срамота што подржавате протест на којем је десеторо људи, што би рекла моја колегиница Боба Недић, а и ови данашњи клинци – није фора да будете тамо где су хиљаде и хиљаде људи, јер знамо – тамо где су хиљаде, и сувише је загушљиво и мрачно.