ŽENE NISU UGROŽENE - OSIM PONEKAD I PONEGDE

                                                                               Gde svi misle isto, tu se mnogo ne misli

Ovo nije kontrablog. A možda i jeste, ali je krajnje dobronameran.

Naime, ja se slažem sa većinom onoga što je iznela Gordanac u svom blogu „Ženska škola života". A, opet, ja ne bih bio ja kada bih se baš sa svim - bespogovorno slagao! Geni za kontriranje ili nadopunjavanje mi ne nedostaju.

Osetio sam potrebu da neke stvari „pojasnim", ili dam svoje viđenje koje je, čini mi se,  malčice šire. Pritom, polazim od toga da ako neravrnopravnost, u određenoj meri, postoji, treba se boriti da se što više smanji, ali da moramo znati  da idealne ravnopravnosti nema (ne samo između polova nego i drugde, o tome ću još govoriti kasnije).  Ja sam u tom duhu  najpre počeo da pišem komentar (naravno da sam pre toga kliknuo „preporuku" Gordaninom blogu), ali sam tada primetio da bih ja imao (my big mouth!) da nešto dodam ili oduzmem, kao što mi se dešava u situacijama  kada mnogo toga poželim reći, pošto mi kroz glavu proleću razne ideje iz oblasti muško-ženskih odnosa.

A naročito zato što ja, kao muškarac (potvrđeno je!),  na stvari gledam (i) sa muške strane. To ne mora da znači da su moja gledanja suprotna per se, već pre da su komplementarna, jer je teško određivati granicu šta je muško a šta je žensko u našim razmišljanjima.

Umesto da ističem da je u pitanju „večna tema", reći ću da bi se  neko, gledajući „sa strane" (mislim, dakle, na kosmos, he, he, he... ) mogao upitati: „Zar ovi zemljani još uvek, na početku njihovog XXI veka, raspravljaju o jednakosti polova, odnosno ugroženosti žena? Neverovatno!".

Neverovatno, ali, tačno. Neravnopravnost postoji, mada ne u tolikoj meri da kosmos treba drmati zbog toga! Takođe, nepravda postoji u međuljudskim odnosima.

Za rodnu nerapravnost, kao što se zna, razlozi su mnogi. Nisu zato krivi samo muškarci.

A baš o tome „da nisu samo muškarci krivi" moglo bi se mnogo govoriti. Ima toga i u literaturi.

Jedan od bitnih razloga za kakvo-takvo neravnoprvno ponašanje muškaraca prema ženama jeste - strah muškarca. Muškarci se plaše žena, manje ili više. O tome su knjige pisane.

Naime, dečak se plaši devojčice; mladić se plaši devojke; sredovečan (zaposleni) čovek se plaši žene-koleginice koja se ne ponaša kao slabiji pol; najzad, deda se plaši babe! Ne znam za slučajeve da se babe plaše deda, jer nagomilano životno iskustvo baba ih je naučilo da su one, na kraju krajeva, jači pol od - deda, pa ne samo da ih se ne plaše, nego ih često i sažaljevaju. A kada dođe  vreme odlasku, baba obično sahrani dedu, ne previše ucveljena. (Moj drugar Dušan ume da kaže: U mojoj ulici ima šest starijih žena-udovica, prema dvojici udovaca).

Umberto Eko, koji smatra da je francuska književnost najbolja, u čemu je verovatno rukovođen i borhesovštinom („Francuska je najknjiževnija od svih zemalja"),  ponekad navodi mišljenje Viktora Igoa (Hugo) „da je gola žena - naoružana žena".  Učeni  Eko mi je pao na pamet zato što upravo završavam njegovo „Praško groblje", a i zato što znam da ima nekih koji mu prebacuju da je u svojim delima pomalo - mizogin, mada ga ja ne doživljavam kao takvog. Toliko o muškom strahu od žena, koji se u umetnostima često tretira kao „ambis nad kojim visi muškarac".

Dalje, poželjno je da se traži, čak i energično, postojanje ravnopravnosti, ali u životu je teško da se govori o - istinskoj ravnopravnosti.  Neki filozofi smatraju da je neravnopravnost prirodno stanje duha. Da budem konkretan, primera radi, roditelji bi trebalo da vole podjednako svu svoju decu, a znamo da u životu nije tako; a da budem još konkretniji, blogeri bi trebalo da podjednako vole druge blogere, a u blogerskom životu nije baš tako, itd. Nema ravnopravnosti ni među nacijama, pa ni među državama (po onoj floskuli: među jednakima ima jednakijih).  

S tim u vezi, pada mi na pamet i jedna izjava lingviste dr Ivana Klajna, kada je  učestvovao u jednoj raspravi na TV oko - ćirilice. Neki od njegovih sagovornika bili su zapenušili kukajući kako je ćirilica ugrožena od latinice, polazeći od toga da je „latinica kriva za sve" (latinica mu dođe, u kontekstu ovog bloga, kao - muškarci, a ćirilica kao - žene!), te da bi sve bilo lepše kada ne bi bilo latinice. Klajn je ćutao, a kada je neko rekao da je prednost srpskog jezika što se može pisati ćirilicom i latinicom, da to nikako nije mana, on je  zavrteo glavom i rekao da to nije prednost, jer to daje mogućnost da bude gloženja u narodu, odnosno da će gloženja uvek biti. Čim imate dve mogućnosti izražavanja, nemoguće je uspostaviti punu ravnotežu, da stvari uvek budu fifti-fifti, već će jedna strana uvek da preteže, manje ili više. Drugim rečima, oni koji nemaju dva alfabeta (Grci, Bugari, Rusi) su - bolje prošli. Ovim hoću reći da je normalno da između muškaraca i žena nema idealne ravnopravnosti, ali da to ne mora da uvek bude na štetu žene. Mislim i da nije, ili da je bar sve manje i manje.  

Da li muškarci utiču na žene kako da se oblače? Na ovo pitanje se može odgovoriti na mnogo načina, ali ja ga smatram efemernim. Istorijski gledano, bilo je ranije takvih slučajeva, ali mene danas nije mnogo briga za istoriju.  Na evropskim prostorima danas muškarci ne utiču na žene kako treba da se oblače, osim ako nisu modni dizajneri. A kada to jesu (ima izvanrednih muškaraca-dizajnera mode za žene) oni dobro rade svoj posao, pošto je primetno da ima žena koje nemaju smisla za oblačenje (moj drugar Dušan kaže da je u Beogradu na Terazijama moguće videti ženu u - trenerci, sa tašnom, ili torbom, koja nije pošla na trčanje, već je htela da pokaže lepu trenerku iz inostranstva; ili žene koje idu u samoposlugu - u trenerci!). Dalje, navešću da se danas žene oblače onako kako im odgovara, pa je primetno da u poslednje vreme  žene u devedeset posto slučajeva nose - pantalone. Čak i babe nose pantalone, tako da je suknja na ulicama Beograda postala retkost. (Moj drugar Dušan kaže da bi neko morao da šapne nemačkoj kancelarki, sa anđeoskim imenom, da za promenu - for the sake of change - neki put obuče suknju). Naime, ima muškaraca koji ne vole kada vide žene u pantalonama, naročito stalno u pantalonama. Preferiraju suknje. Ne kažem da su u pravu, samo znam da ima takvih.

Ako se generalno tvrdi da muškarci utiču na to kako se žene oblače, možda se misli na muslimanski svet, te činjenicu da su, eto, muškarci krivi što se žene tamo pokrivaju, manje ili više. (Blogokolega AL, koji ima pik na muslimanke, često poteže to pitanje pitajući se pomalo naivno zašto se i muškarci ne pokrivaju). S tim u vezi, želim izneti moje viđenje iz Maroka. U Rabatu danas, na ulici, možete videti žene obučene po poslednjoj evropskoj modi. Međutim, poneke nose marame preko kose, ali je vrlo retko da nose feredže, odnosno hidžab. A ako ga nose, čine to ponekad iz inata, da bi pokazale da mogu da rade što im je volja, a i da bi se svidele nekim članovima svoje šire porodice. S druge strane, čine to ili stare žene, ili pak suviše mlade devojke, retko se to dogadja ozbiljnoj, zreloj ženi.

Zna se da Marokanke u Francuskoj često nose marame preko kose ili feredže iz tih - posebnih razloga. Neke odbijaju da se i za lične karte slikaju bez marame preko kose, što zadaje probleme francuskim organima. Druge nose feredže da bi prkosile (često to rade Francuskinje koje su prešle u islam). Ne mogu a da ne podsetim da je nedavno izbio mali skandal oko slučaja poligamije u Francuskoj, koji je francuske vlasti doveo u neprijatnu situaciju. Neki Marokanac koji je u međuvremenu dobio francusko državljanstvo, uhvaćen je kako živi u poligamiji sa pet-šest žena. Kada je to saznao francuski MUP, reagovao je žestoko, tražeći da se Marokancu oduzme francusko državljanstvo i da se protera. A onda se pokazalo da Marokanac ima jednu ženu, s kojom je venčan, a da je tačno da u njegovom domaćinstvu ima još nekoliko Marokanki, ali da su one samo njegove ljubavnice, da nije sa njima venčan. Prema tome, ne radi se o poligamiji, tvrdio je on, a nijedan francuski zakon ne kaže da čovek može imati ljubavnicu ali da ona ne sme živeti s njim u - domaćinstvu. Sve u svemu, Marokanac je rekao da ako bi on bio kažnjen što ima ljubavnice, devedeset posto Francuza bi moralo da ide u zatvor. Tako je pojeo vuk magarca, a Marokanac i danas živi sa vencanom suprugom i ljubavnicama, koje dragovoljno prihvataju da žive u tom domaćinstvu  sa tri ili više članova, u Parizu, pre nego u nekoj marokanskoj vukojebini. (Da ne širim temu, ali znam da se u mnogim afričkim zemljama žene protive ukidanju poligamije, jer smatraju, jadnice, da je bolje da budu udate i rađaju decu, nego da ostanu neudate, što je druga priča). Srećom, u Srbiji nema poligamije, a kažu da je primetno i da se Srbi sve ređe odlučuju da imaju - ljubavnice!

A sada ću reći da mene nije briga šta Kinezi misle o ženama. Ili Afrikanci. Pa me čak ne zanimaju ni Španci onda kada kažu (sram ih bilo!): „Žena je protivnik. Protivnik ponekad dostojan poštovanja, ali ipak protivnik. Konj je, pre svega, prijatelj" (La  mujer  es  un  adversario.  Un adversario a veces  digno de estima, pero un adversario. El caballo es, ante todo,  un amigo). Uzgred, ja nisam ljubitelj konja.  

Mene zanimaju prilike u Srbiji. I ne vidim da ima eklatantnih primera neravnopravnosti.

Svako pominjanje situacija u kojima su žene manje plaćene od muškaraca za iste poslove - meni je apstraktno. Ne znam za takve slučajeve, i baš me briga da li takvih slučajeva ima na drugim krajevima planete. Nisam čuo da u Narodnoj Skupštini Republike Srbije narodne poslanice imaju manje plate od narodnih poslanika. Ni da u diplomatije žene imaju manje plate samo zato što su žene. Ni u prosveti. Ni u zdravstvu ni drugde. 

Ono što znam jeste da neki privatni poslodavce greše duše (ako ih uopšte imaju) time što preferiraju muškarce nad mladim ženama, iz bojazni da će mlada žena da potencijalno ode na porodiljsko odustvo. Protiv sam toga, ali ja nisam privatan poslodavac. A imam i dušu.

Ja znam da mnogi moji poznanici ne prave razliku između muške i ženske dece. Da se tu pravi razlika u drugim delovima planete - to je tačno, pa sam ja jednom govorio kako je zapaženo da u Kini i Indiji, zemljama sa preko jedne milijarde stanovnika, postoji tendencija da se fetusi ženskog pola (pošto je sada moguće utvrditi pol pre rođenja) ubijaju, te da se rađa više dečaka nego devojčica, čime je poremećena prirodna ravnoteža (navodno na 100 devojčica rađa se 130 dečaka). Ali mene ne zanima mnogo, ponavljam, šta se događa u tim dalekim i mnogoljudnim zemljama, u Srbiji se tako nešto (koliko ja znam) ne događa. Nekada, u dalekoj prošlosti, je bilo slučajeva da su neki roditelji pravili i po četiri-pet devojčica u pustoj želji da dobiju sina naslednika, ali ne znam da li ima takvih slučajeva danas. Ponavljam, znam ljude koji imaju samo jedno dete, i to devojčicu, i ni na pamet im ne pada da prave više dece kako bi dobili sina.

Privodim pisanje kraju. Da nisu samo muškarci krivi, pokazuje ovaj primer: prilikom demokratskih izbora u Srbiji, mada obično ima više žena u biračkom telu od muškaraca, žene-kandidatkinje dobijaju manje glasova. Drugim rečima, često žene-birači ne biraju žene-kandidatkinje, već svoje glasove radije daju muškarcima-kandidatima. Treba, dakle, menjati  psihu žene, a ne samo menjati - muškarce!

Da kažem i ovo iako se neki možda neće složiti sa mnom. Ja znam iz prakse da neke pripravnice priželjkuju da, na poslu, za šefove imaju muškarce. Ne vole da im žene budu šefice. Znam i da neke mlađe medicinske sestre više vole da rade sa lekarima nego sa lekarkama, i to ne samo tokom noćne smene, već i onako. Zašto je to tako traži veće elaboriranje, ali to nije samo zbog postojanja seksualne privlačnosti (da medicinska sestra  cherishes the hope to marry a doctor), već je tako i kada je doktor oženjen čovek.

Dalje, slepo insistiranje na polnoj ravnopravnosti u praktičnom životu povremeno dovodi do smešnih situacija. Ponekad se bira žena da bude potpredsednica Vlade, ili potpredsednica neke politicke stranke ne zato što je u pitanju sposobna osoba, već zato da bi se reklo kako se vodi računa koliko-toliko o rodnoj ravnopravnosti, iako ima slučajeva da su time umanjene šanse sposobnijim muškarcima da rade te poslove.

Žene treba poštovati. Ali ne smatram da je u redu kada žene žele da što više naliče na muškarce. Ne volim previše  muške osobine u ženi, ni ženske osobine u muškarcu. Ali njihovo postojanje uvažavam, jer ga je nemoguće izbeći (u muškarcu ima ženskih gena i obrnuto, u ženi ima muških). Ono šro je moguće jeste, valjda, da se nastoji izbegavanja preterivanja u tome. Neka žene budu žene, a muškarci - muškarci.   

Ne smemo zaboraviti ni činjenicu da uvek postoji razlika između teorije i prakse. Ima ljudi koji tvrde da, ma koliko izgledalo da su žene neravnopravne u odnosu sa muškarcima, one faktički vladaju u porodici. Žene su te koje u svemu brinu i - odlučuju. Od toga šta će da se kupi do toga gde će da se ide na odmor. Pada mi na pamet da Francuzi kažu: Ce que femme veut, Dieu le veut (Što žena želi, i Bog hoće). Blogokolega VS je u pravu kada kaže: „Sklon sam da tvrdim da su udate žene ravnopravnije od svojih muževa". (A moj drugar Dušan još ume, uz vino, da uzvikne i da žene vladaju svetom. Kad već pominjem ovo pijenje vina sa Dušanom, sećam se jedne čudne situacije u kojoj smo se nedavno našli: kada nam se, u kafani, pridružio jedan poznanik, pa zatražio od kelnera da mu donese  - bezalkoholno pivo Dušan se zacrveneo, pa vrisnuo: "What's the bloody point?" Svakakvog sveta ima i među muškarcima!).

Bivši blogokolega Jaril je jednom prilikom lepo rekao: „Већ неко време из јавног живота Србије је нестао обзир према другоме, ма какав тај други био. А на крају дана, када се подвуче црта, уопште није важно какав је ко, већ какви смо ми према њему". To bi se moglo reći i za naš odnos prema ženama. Sve je u tome kakvi smo mi prema drugima, u ovom slučaju prema ženama.

Budimo dobri. Budimo ljudi.

Toliko. Vivent les femmes! Neka žive žene! I neka budu ravnopravne sa muškarcima tamo gde nisu, ako još ima takvih situacija. Dabogda crk'o onaj ko misli drukčije.