Vradžbine i još po nešto, čemu?

Zebra ima pravo na svoje pruge (Afrička izreka)

1. Kad pomislim na veštice, ja se obično setim moje Monike (svako ima svoju Mo, zar ne?), jer njoj su vradžbine, veštice i vešci bliži nego meni, pošto o njima zna mnogo. S druge strane, kao što sam već ranije indiskretno nagoveštavao, ona se i dalje (samoinicijativno, ali uz moju prećutnu saglasnost) brine o mojoj "kulturnoj nadgradnji" što podrazumeva, pored ostalog, i povremene posete - muzejima. O tome kakve veze imaju muzeji sa vradžbinama, govoriću nešto kasnije.

Ovo pominjem zato što ja, ruku na srce, nisam čovek muzeja. Kad sam sam, posećujem ih retko, a indiferentan sam čak i prema aktivnostima pod nazivom "Noć muzeja", koje su u poslednje vreme, jednom godišnje, organizuju u nekim većim gradovima širom sveta. Naročito me ne zanimaju etnografski, prirodnjački, tehnološki i slični muzeji, te ih izbegavam, a posećujem ih samo onda "kada baš moram". A da ne bi ispalo da sam sačinjen od nekog prostog drveta, reći ću da povremeno (ipak) pokazujem interesovanja za muzeje sa slikama starih majstora, iako i posete tim muzejima uvek ispadnu, obrni-okreni, prilično - zamorne. Tako, malo zbog Monikinog navaljivanja, malo iz snobizma, posetismo nas dvoje u poslednjih nekoliko godina neke vodeće evropske muzeje (pored Luvra, još i madridski Prado i amsterdamski Rijksmuseum). Za sada, više nego puna kapa, govorim ja sam sebi svaki put kada se toga setim, mada znam da neumorna Monika planira da na proleće, ili u rano leto, zajedno posetimo glasovitu Galeriju Ufici u Firenci.  

Ipak, i kada Monika nije sa mnom, dogodi mi se da posetim poneki muzej prilikom sporadičnih poseta dalekim gradovima, iz poštovanja prema onima koje tamo sretnem, u slučaju da mi oni preporuče posećivanje nekog njihovog muzeja, kao neizbežnost, kako bih što bolje upoznao osobenosti naroda i sredine u kojoj sam se našao. Tada sebi promrmljam u bradu ono nezaboravno francusko "La noblesse oblige", i eto mene u memljivim prostorijama sa umetninama iz prošlosti.

2. Tako je bilo u Lusaki, kada sam se našao u situaciji da nisam mogao izbeći posetu njihovom Narodnom muzeju. (Usput, Zambija je lepa zemlja, jedna od najlepših u Africi. Po površini je skoro veća od Velike Britanije i Francuske uzete zajedno, a ima manje stanovništva od - Londona. Da dodam još i to da me je podsetila na Srbiju po tome što je "landlocked", odnosno nema izlaza na more. Kakva kosmička nepravda - da neko ima mora i preko glave, a drugi i ne zna šta je to - more. ¡Qué dolor!).  Iz sećanja na tu posetu Zambiji nastala je ova priča.

Zambijski Narodni muzej, smešten u novoj zgradi modernih obrisa, u lepom delu grada, otvoren je pre samo petnaestak godina, kao prvi i jedini muzej u prestonici. Stoga, pada u oči da muzejske prostorije (još) nisu memljive, čak šta više veoma su svetle i prijatne. U prizemlju su smeštene slike i sklupture, pretežno iz novijeg vremena. Slike su jako izraženog kolorita, kao da su njihovim autorima Matisovi fovisti bili učitelji, sa temama iz svakodnevnog života, a neke su i nadrealistične. Na njima se vidi ritam, jedno od glavnih obeležja afričkog umetničkog izražavanja, ritam koji daje punoću slikama, skulpturi ali i - igri. Čini mi se da se ne može shvatiti sveukupno afrikanstvo ako se ne oseti poseban značaj ritma, ritma koji se ne samo oseća nego i - vidi. Skulpture, od drveta i kamena, takodje plene svojom jedinstvenošću i nepatvorenom lepotom. Medjutim, pada u oči da se tu ne radi o lepoti skulptura u klasičnom smislu Zapada, jer Afrikanac obično ne pravi tradicionalne figure radi lepote, u cilju zadovoljenja nekih svojih estetskih potreba, već radi neke konkretne namene, najčešće - duhovne. Naime, afričke skulpture, uključujući i svuda prisutne maske (a ja sam veliki poklonik maski), treba da proizvode odredjene efekte, da čine da se nešto dogodi, odnosno da se ne dogodi; drugim rečima treba da pomažu ljudima u komuniciranju sa - višim silama. A prilikom tog boravka u Zambiji saznao sam da su više sile svuda oko ljudi, mnogo češće nego što sam ja mogao i pretpostaviti.

Afrikanci to smatraju prirodnim. S tim u vezi, sećam se da sam u avionu, prelistavajući knjigu „Beleške jednog vrača iz Zulu plemena" od K. Mutve (Credo Mutwa: My People, the Writings of a Zulu Witch-Doctor), koju mi je Monika tutnula u putnu torbu a da sam ja to tek kasnije otkrio, naišao na ovu konstataciju: „Afrikanac ostaje Afrikanac, bez obzira da li je školovan i hrišćanin, te su uzaludna nastojanja da se on natera da bude nešto drugo, ono što on u suštini nije". Eh, ti vračevi; uvek se prave da sve znaju. I preporučuju nam da nije u redu da od Afrikanca očekujemo da bude - Evropljanin.

To mi je naročito došlo na pamet kada sam na spratu Narodnog muzeja, pod dobro osvetljenim (staklenim) krovom, pored malobrojnih eksponata orudja i oružja iz daleke prošlosti, video kako veliki deo prostora zauzima uredna postavka predmeta iz oblasti - vradžbina (witchcraft), sa potrebnim objašnjenjima. Taj deo veoma privlači posetioce, kako retke strance, tako i same Zambijce. Jer o vradžbinama se nikada ne zna dovoljno!

Na početku te postavke stoji vidno istaknut pano, sa sledećim tekstom:

VRADŽBINE

„Nesreće koje snalaze ljude obično su uzrokovane od drugih ljudi. Susedi, braća, sestre, očevi, majke, dede, babe, tazbina, rodjaci i drugi najčešće se optužuju da su krivi za neobjašnjive probleme kao što su sterilitet ili pobačaji žena, impotencija muškaraca, nemanje sreće u poslu, nemogućnost da se dobije unapredjenje, loše berbe, nevolje sa stokom, saobraćajne nesreće, razne bolesti i slično.

Vradžbine su poznate širom naše planete. Razlozi za njihovo kontinuirano postojanje proizilaze iz ljudskih potreba pojedinaca i grupe, ili šireg društva, kao i zbog želje za znanjem i ličnom moći. Obično nisu prihvatljiva objašnjenja da su problemi koji se dogadjaju ljudima - prirodni. A samo pominjanje vradžbina u mnogima izaziva strah. Izložbe posvećene vradžbinama uglavnom privlače velike gomile posetilaca. To nije zbog toga što su vradžbine same po sebi nešto čudno, to je zato što vradžbine 'žive i opstaju' u našim domovima, ili u našem susedstvu. Svako od nas nadje neku priliku da uoči postojanje nečeg neobjašnjivog, što nas 'teroriše'. Pominjanje vradžbina prikucava slušaoce za sedišta. Neki bi želeli da znaju kako da štite sebe od delovanja vradžbina; kako da otkriju razlog neke svoje nesreće; kako da se osvete za nesreću koja ih je snašla, ali i da saznaju o načinima i sredstvima kako da drugima nanesu štetu i učine ih nesrećnim.

Za otkrivanje vradžbina koriste se vračevi, čiji se rad izvodi javno iz sledećih razloga:

- da javnost zna za rad vrača-pogadjača (witchfinder);

- da ljudi saznaju ko im je izazvao patnju i

- da se upozore potencijalne veštice na posledice koje ih čekaju ako budu praktikovale vradžbine...".

Ovde se zaustavljam, pošto je tekst u pitanju veoma dugačak, ali ću se na neke njegove zanimljive delove, a ima ih dosta, vraćati kasnije. Ipak, sada ću pomenuti kraj ovog teksta, sa podnaslovom:

"Vradžbine i zambijski zakoni:

Početkom XX veka kolonijalna vlast donele je sa sobom pravni system koji je imao zadatak da štiti privatnu svojinu i prava pojedinaca. Stoga, kolonijlna vlada videla je vradžbine kao nešto što se suprostavlja prirodnoj pravdi. Kako bi sprečila delovanje vradžbina, donela je, 1914. godine, Uredbu o vradžbinama. Kasnije, ta Ureda je više puta menjana.

Danas su vradžbine u Zambiji zakonski regulisane Aktom o vradžbinama, poglavlje 45. Tim aktom pokušale su se sprečiti vradžbine tako što je obuhvaćeno celo područje njihovih mogućih aktivnosti, sve do prostog posedovanja predmeta za magiju. Novi Zakon je u suprotosnosti sa starom odredbom koja je prihvatala otkrivanje vradžbina i korišćenje tradicionalne medicine, te magije i rituala koji su za cilj imali istrebljenje veštica. Tako su čak pojedinci koji imaju magijske predmete za samozaštitu podložni gonjenju. To je još uvek na snazi, što se može videti iz novinskih isečaka koji su u ovoj muzejskoj postavci izloženi".

A pomenuti novinski isečci, pored ostalog, pokazuju da tradicionalna verovanja, odnosno praktikovanje vradžbina, itekako još postoje. Priznajem da me je čitanje nekih od tih isečaka ispunjavalo - blagom jezom.  

Ujedno, ta poseta Narodnom muzeju u Lusaki podstakla me je da se, ma koliko usputno, malo detaljnije pozabavim Afrikancima uopšte. Na svoj način.

3. Kao što je poznato, Afrika, po veličini drugi kontinent na planeti, bila je neko vreme pod kolonijalnom vlašću nekih evropskih naroda. Shodno pisanju većine istorijskih čitanki na Zapadu, Portugalci su bili prvi Evropljani koji su preduzimali sistematska putovanja sa namerom da upoznaju obalu Afrike, u XV veku. Moreplovac B. Dijas je 1487. godine oplovio rt na jugu kontinenta, dajući mu ime "Rt oluja, jer ga je on tako doživeo. Nešto kasnije, ime je promenjeno, te je rt dobio poetično ime - "Rt Dobre nade", ali iz nepoetičnih razloga, zato što je njegovo otkriće bilo dobar znak da se iz Evrope do Indije može dospeti - morem. Prisustvo Holandjana u Južnoj Africi datira iz sredine XVII veka. Tek sredinom XIX veka evropski istraživači preduzimaju prva ozbiljnija istraživanja unutrašnjosti Afrike (izvor Nila otkriven je 1863. godine). Krajem tog veka, na Berlinskom kongresu, 1885. godine, Afrika je izdeljena na sfere interesa, za konferencijskim stolom, pa je tako počela beskrupulozna kolonizacija kontinenta od strane nekih evropskih naroda. Ta osvajanja nisu išla lako. Englezima je, na primer, bilo potrebno skoro šest decenija i devet krvavih ratova da formalno podvrgnu pod svoju vlast slobodoljubive Zulue (sećate li se The Zulu Warriors iz priča i filmova?), u oblasti nešto nižoj od današnje Zambije, a Portugalcima čak petnaest krvavih ratova da bi, tek 1919. godine, pokorili Angolu.

               

I drugi afrički narodi srčano su branili slobodu, ali bezuspešno. Beli osvajačai su pobedjivali ne samo zahvaljujući znatnoj tehničkoj nadmoći, već i lukavstvima i pokvarenim metodama koje su primenjivali, varajući i kupujući domaće poglavice, čineći od njih vazale svojih vladara, vladara koje su oni prikazivali kao "silne careve koji vladaju gotovo celim svetom, pa im je, jadnim Afrikancima, bilo bolje da se pokore dobrovoljno". Tako su do 1920. godine svi delovi Afrike, osim Etiopije, Liberije i Južne Afrike, bili  pod kolonijalnom upravom, ili protektoratom. Dekolonizacija je počela posle 1950. godine da bi, jedna po jedna, bivše kolonije postale nezavisne zemlje.

Kolonizatorima su umnogome utirali put milosrdni hrišćanski misionari i istraživači, pa je zanimljivo znati neke ocene koje su oni davali. Naime, oni su često zaključivali "da Afrika označava dokonost, boleštine, neznanje i bedu, jednom rečju u pitanju je - mrkli mrak". Crno na crnom.

A kako su Afrikanci doživljavali kolonizaciju? Doživljavali su je na sličan način kako su narodi u drugim delovima sveta doživljavali povremena porobljavanja. U zambijskim istorijskim udžbenicima mogu se naći ovakvi opisi: "Kolonizatori Afrike nisu bili nosioci prosvećenosti, kako su oni priželjkivali da ih istorija zabeleži, već otelotvorenje licemerstva, niskosti i primitivne surovosti. Sprovodili su duhovno i fizičko nasilje nad crncima, naprosto su nastojali da unište ljudsku bit u njima, da ih svedu na nivo životinja".

4. Da se kratko vratim tradicionalnim verovanjima u Zambiji. Ona su raznolika, a magija i vražbine predstavljaju njihov deo.

Tradicionalna verovanja deo su stare civilizacije Afrike južno od Sahare.

Ima naučnika koji tvrde da su ljudska bića poreklom iz - Afrike. Tako je još Anri Lot (Henri Lhote, 1903-1991), etno-arheolog svetskog glasa, navodio da je "Afrika vrlo stari kontinent, na kome je čovek prvi put postao Čovekom".

Medjutim, medju nekim kvazi-naučnicima iz Evrope i Amerike ima i onih koji sumnjaju u postojanje afričke civilizacije uopšte. Shodno tome, smatraju da Afrikanci južno od Sahare nikada nisu ni imali svoja tradicionalna religijska verovanja, namerno zaboravljajući pri tome da nema društva, ni najprimitivnijeg, koje nema svoja religijska verovanja.

5. Sada ću se malo pozabaviti večnom temom odnosa belaca i crnaca, uz pokušaj da to gledam, koliko-toliko, kroz afričku prizmu. Sumnje u postojanje afričkih tradicionalnih verovanja jesu samo deo velikih predrasuda koje neki Zapadnjaci imaju prema afričkim crncima. Primera za to ima mnogo, ja ću navesti nekoliko.

Zabeleženo je da su se neki britanski istraživači iz XIX veka, prilikom poseta Africi, dosta dvoumili da li da "one" koje su tamo bili zatekli uopšte smatraju - ljudskim bićima. U najmanju ruku, smatrali su ih "skoro-ljudima" (u svom bogatom i preciznom engleskom jeziku koristili su izraz: the near-men). Afrikanist B. Dejvidson (Basil Davidson: Guide to African History) zabeležio je slučaj britanskog istraživača Ričarda Bartona, koj je nakon posete Africi, na jednom predavanju u  Lonodnu, sredinom XIX veka, izneo "pouzdanu tvrdnju da je mozak Afrikanca toliko mali da ne može obezbediti civilizacijski razvoj", kao i da, "kada jednom Afrikanac odraste, njegov se mentalni razvoj zaustavlja, pa umesto da napreduje, on počne nazadovati". Time je on potvrdjivao dosta uvreženo mišljenje belaca po kome crnci, ma koliko odrasli, uvek ostaju - deca. Bilo je mnogo takvih primera kod Engleza, Francuza i drugih osionih kolonizatora, po kojima "crnci ne samo što se potpuno razlikuju od belaca, već se razlikuju od bilo kojih drugih ljudskih bića". Mnoge negativne predstave, dakle, datiraju od prvih susreta bliske vrste koje su evropski moreplovci, hrišćanski misionari i istraživači imali sa Afrikancima, na njihovom rodnom tlu.

Paradoksalno, postoje pretpostavke da su motivi prvih Evropljana bili - religiozni i humanitarni. Ne smemo smetnuti s uma da je to bilo vreme Evrope sa kmetovima, stalnim trvenjima i ratovima gradova-državica, sa manufakturom, inkvizicijom i sujeverjem, ali i sa velikom žedji za novim saznanjima i otkrićima. Medjutim, uskoro su realni interesi prevladali, te su počela osvajanja i pljačke velikih srazmera.

Leopold Sedar Sengor (Léopold Sédar Senghor, 1906-2001), državnik i verovatno najveći afrički pesnik, koji se mnogo bavio temom crnaštva (Négritude), u dramatičnoj poemi "Čaka" peva kako su crnci primili prve belce:

"Primismo vas kao glasnike bogova,

ljubaznim rečima i biranim pićima.

Hteli ste blaga - i mi smo vam ga dali:

slonovaču boje meda i kože duginih boja,

začine, zlata, dragulja...

Čega vam sve ne dadosmo!"

Sledilo je najgore - hvatanje i nasilno odvodjenje nedužnih crnaca, preko mora i okeana, u - ropstvo. Računa se da je iz Afrike odvedeno desetak miliona robova. To je jedna od većih tamnih mrlja u novijoj istoriji belog dela čovečanstva. Takodje, to je primer hrišćanske hipokrizije; ljudi su odbijali da na druga ljudska bića gledaju - humano.

Mogu li crnci ikada ovo porobljavanje oprostiti belcima?  Pomenuti L. S. Sengor peva:

"Gospode Bože, oprosti beloj Evropi!

A istina je, Gospode, da je za vreme četiri stoleća svetlosti

Bacala pomije i lavež svojih lovačkih pasa na moje zemlje.

A hrišćani, odrekavši se Tvoje svetlosti i dobrote Tvog srca...

... udarahu na muke moje učenike...

Jer, doista treba da oprostiš onima koji su lovili moju decu

Kao divlje slonove, i krotili ih udarcima korbača...

Jer, doista treba da zaboraviš one koji izvezoše deset miliona mojih sinova

U leprozorijumima svojih brodova.

Što ih porobiše dvesta miliona... ".

Osvajanje Afrike od strane Evropljana bilo je prekinulo normalan tok razvoja njenih društvenih struktura, razorilo civilizacije koje su zatečene na njenom tlu i pretvorilo njene stanovnike u bića nižeg reda. Naravno, zna se da je ropstvo postojalo u Africi i pre dolaska belih osvajača, po mnogo čemu je nalikovalo ropstvu u Evropi u ranom Srednjem veku, ali porobljavanjem od strane Evropljana i Amerikanaca promenjeni su bit i sadržaj afričkog načina življenja, shodno potrebama evropskog i američkog industrijskog društva, kojem je bila potrebna robovska radna snaga, a ona je nadjena u izobilju u Africi. Trebalo je još samo naći odgovarajuće obrazloženje, radi umirenja savesti kojim be se dalo opravdanje pred hrišćanskom javnošću sveta. Rešenje je nadjeno tako što su Afrikanci proglašeni - poluživotinjama, robom sa kojom se može trgovati kao i svakom drugom robom. Hrišćansko javno mnjenje u Evropi, a još više u Americi, i pred toga što se dičilo širokim milosrdjem (Milosrdni andjeo, zar nama u Srbiji to nije poznato?), prihvatilo  je to obrazloženje. A svetsko javno mnjenje je ćutalo.

Mnogo vremena trebalo je da prodje pre nego što se postepeno počela javljati pozitivnija mišljenja o crncima, koja će doprinostii razvijanju ideje o ukidanju ropstva crnaca u dvema Amerikama i kolikom-tolikom ispravljanju predrasuda o crncima  po kojima su, najblaže rečeno, inferiorniji od belaca.

Tek šezdesetih godina XIX veka u Americi se počinju javljati otvoreni glasovi protiv neljudskog postavljanja belaca prema crncima. Književnica H. B. Stou, svojom čuvenom knjigom "Čiča Tomina koliba" (Harriet Beecher Stowe: Uncle Tom's Cabin), probudila je i duboko potresla američku gradjansku svest, dajući time snažan moralni podstrek za ukidanje ropstva. Romani poljskog književnika H. Sjenkjeviča "Pisma iz Afrike" i "Kroz pustinju i prašumu", kao i roman Džozefa Konrada "Srce tame" (Joseph Conrad: Heart of Darkness), koji za motto ima ove reči: "Nema tmine u srcu Afrike, već u srcu civilizovanog čoveka Zapada", takodje, umnogome su doprineli da se probude simpatije i zanimanje javnosti u zemljama kolonizatorima prema porobljenim narodima Afrike.  

Period najgoreg stradanja crnaca tajao je, dakle, od početka XVI veka do ukidanja ropstva u SAD, početkom XIX veka. Stradanja njihova  su se, medjutim,  nastavila i kasnije. (Novine u SAD beležile su da je povremeno bilo slučajeva  u kojima su crnci linčovani, mučeni, prebijani, vešani, pa i živi spaljivani. U nekim prilikama bila je to zabava dokonim belcima u ruralnim krajevima Amerike. Policija, sudovi, pa i lokalno sveštenstvo, prelazili su ćutke preko toga. Tako je, prema podacima Taskigi instituta iz Alabame, u periodu od 1890. do 1930. godine, linčovano preko 4.000 crnih osoba. A oni koji su bili hapšeni skapavali su po zatvorima. Lokalne novine u jednom gradiću u Alabami jednom prilikom cinično su zabeležile: "Crnci ne umeju da misle na budućnost. Kada ih uhapsite, oni odmah umiru u zatvoru, jer ne umeju misliti na vreme kada će postati slobodni, da se nadaju... ".  Tako je crncima u Americi dugo bio namenjen težak put).

Da pomenem da je Andre Žid (Gide), u svom putopisu iz Konga, dao jednu lucidnu opasku o odnosu belac-crnac: „Što je belac manje inteligentan to mu crnac izgleda gluplji" (Moins le blanc est intelligent, plus le noir lui paraît bête).

Na kraju, da kažem i to da je bilo, naravno, medju prvim velikim evropskim misionarima / istraživačima i dobrih ljudi, ma koliko malo, koji su pošteno prikazivali i tumačili Afriku svetu. Da pomenem Škota Dejvida Livingstona (1813-1873), koji je bio je jedan od najmarkantnijih medju istraživačima. Kao pravi hrišćanin, u kontaktu sa Afrikancima, on se rukovodio načelom „Sve je od Boga". Istinski je voleo Afriku, u kojoj je proveo preko 30 godina, a obaveze koje je sam sebi bio postavljao u odnosu na Afriku smatrao je svetim, stavljajući ih čak ispred obaveza prema ženi i deci. Prvi je vršio, s velikim entuzijazmom, istraživanja toka reke Zambezi, otkrio je prelepe Viktorijine vodopade, zatim jezero Njasu i druga jezera. Umro je na svom putu ka izvorištu Nila, u mestu Čitambi, što je danas u Zambiji. Pred smrt, zamolio je svoje afričke saputnike iz ekspedicije da, kada izdahne, izvade njegovo srce i sahrane ga na afričkom tlu, „kome pripada", a telo da otpreme u Vel. Britaniju. Tako je i učinjeno: njegovo telo (bez srca, koje je ostalo u afričkoj prašini) sahranjeno je u Vestminsterskoj katedrali u Londonu, uz počasti koje su mu odate kao najvećem britanskom istraživaču Afrike. U znak sećanja na dobrog Livingstona, glavni turistički grad u Zambiji, na Zambeziju, pored Viktorijinih vodopada, danas nosi njegovo ime - Livingstone.

P. S. Neko će možda pomisliti da je pomalo anahrono govoriti o vradžbinama danas. Izgleda da nije. Ima tu još dosta "unknown unknowns". S druge strane, u mnogim novinama i časopisima, kao i na televiziji, i danas se često prave reference na duhove, demone, magiju, vračare ili raznorazne okultne dogodovštine. Sigurno svako od vas zna nekoga koji konsultuju astrologe, ili čita horoskope, te veruje, svesno/nesvesno, da neke natprirodne sile utiču na njegov život. Ja, kada posećujem moju tetku Grkinju, primećujem da na njihovoj TV postoji jedan kanal na kome se tokom celog bogovetnog dana daju znatiželjnim gledaocima saveti i predvidjanja o onome što će im se dogoditi ili se neće dogoditi, na osnovu „položaja planeta i zvezda u odredjenom času",  čitanja karata i sl. A tako je i drugde, negde više, negde manje.

(Nastaviće se).