Препоручујем занимљив текст пре десетак дана објављен у Политици.
Аутор, Бошко Мијатовић (директор економских студија у Центру за либерално демократске студије) осећа потребу да се дебати уласка Србије у НАТО допринесе текстом без емоција који се ослања на "хладни рачун". На жалост, иако је у праву да потреба за "спуштањем лопте" постоји, својим текстом, у коме износи и неколико сасвим исправних опсервација, не доприноси у потпуности жељеном циљу.
Мијатовић има јако поједностављен поглед на појам "безбедности" и од њега почиње да гради своју анализу. НАТО , по њему, своју сврху проналази у "сукобу титана" (САД са прирепцима са једне стране, ојачала Русија и будућа "главна опасност за доминацију САД", Кина са друге). Нејакој Србији у таквом сукобу је најбоље место посматрача. Овакав поглед је, вероватно, последица посматрање глобалних односа са позиција кибицера неке шаховске партије (где су државе фигуре), или боље рећи партије Ризика (друштвена игра чији је циљ "освајање целог света" у ствари картонске мапе). На жалост, глобални односи су далеко компликованији од пуког освајања територија па и питање безбедности измиче таквим поједностављењима.
У свету где капитал одбија да призна постојање граница ни један сукоб титана не допушта неутралне улоге. Нарочито малим неразвијеним економијама као што је српска. Јер актуелни "сукоб" је сукоб економских интереса.
Наравно да економија може функционисати и у доба рата и у доба мира (на различитим основама и са различитим "корисницима" али ипак функционисати) а чланство у НАТО гарантује да је држава чланица од оних чија економија може слободно да функционише у мирнодопским условима.
То тако виде инвеститори.
Наравно, инвеститора има и на другој страни "сукоба" али то је ипак сврставање. Не неутралност. Гладни капитала нису неутрални.
У тексту је презентована и теза да Србија нема, а никада није ни имала проблем са "руским медведом" (као остале државе источне европе). Јако чудна констатација нарочито ако стоји на логици сукоба титана (а историја нас учи да је Балкан често био "бојно поље") у којој је неким чудом Србија једина поштеђена руског утицаја, тј медвеђег загрљаја.
Теорија глобалних односа у којој постоје "изолована острва" мени некако ипак измиче.
Али да останемо при економији тј. уређивању привредних односа.
Бити под руским утицајем, тј под утицајем руског капитала, подразумева првенствено контролисано тржиште.
И то тржиште контролисано од стране државе.
И то тржиште контролисано од стране руске државе.
Колико је грађанима Србије пожељна таква "неутралност"?
И да завршимо с оним што је тачно у тексту који сам препоручио. Свакако није сигурно ни да би НАТО примио Србију у своје чланство. С тим се слажем. Истовремено, коначно решавање питање граница (што се наравно односи на Косово) јесте услов и ма колико неко затварао очи пред тим такво питање ће се једног дана појавити на столу и неће бити преласка неког корака док се не пронађе решење. Наравно и да улазак у систем НАТО стандарда кошта али је и чињеница да ће у српску војску бити "инвестирано "много новаца на било који начин.
Аргумената за и против уласка у НАТО има и када се дебата "очисти" од емоција. Колико је битно и хитно сада дебатовати о томе ипак знам, јер неки процеси су јако инертни. Сада се негде притискају неке полуге а последице тога ће се видети за неколико година (или чак деценија). А ја ценим да би јевност ипак требала да буде одговорна за своју будућност, па ако већ сада правимо неке изборе... бар их будимо свесни.
Свој став о односу Србија - НАТО немам али желео бих да дебата о овом питању ипак остане поштећена емоција као што и господин Мијатовић жели. Само од жеља се не прави стварност.
Аутор је анонимни блогер