Trojica visokih funkcionera razgovarali su iza otvorenih vrata.

Isprva sam čvrsto verovala. Vremenom je vera oslabila u nadu. Nadala sam se da ću biti makar primećena. Nadala sam se jer sam po prirodi stvari stajala u sredini. Međutim, iako istovremeno i na kraju i na početku i u sredini grupe, nikome nisam pripadala. Svi oko mene su imali svoje partnere. Pozitivni negativne, a negativni pozitivne. Tako su se privlačili, pretpostavljam. Suprotnosti se privlače, to je opšte prihvaćen koncept. Moja je suprotnost bila  beskonačna, srazmerno daleka i nedodirljiva. Osuđena sam bila na usamljenost. Otuđena. Olako sam uzimana i oduzimana. Kada sam želela da doprinesem sabiranju rezultata moj se doprinos nikada nije primećivao u ukupnom zbiru. Iz revolta bih namerno oduzimala sebe iz svačije jednačine ne bi li poremetila očekivani rezultat, ali niko se nikada nije ni najmanje potresao zbog mog izostanka. Rezultat je ostao očekivan.

Ovo su naziv mog novog bloga i poslednjeg posta na njemu i čini se da, ovako zajedno, sasvim imaju smisla. 

Htela sam da vas obavestim da sam pokrenula svoj blog, Communico.rs, koji će za temu imati komunikacije, "copywriting", kreativno pisanje u funkciji PR-a, medije.

Ne odlazim odavde, ali postoje razlozi zašto sam pokrenula svoj blog, o čemu na istom možete pročitati na stranici Zašto Communicato.rs?

U poslednjem tekstu PLS

Još uvek pamtim vic koji mi je otac ispričao pred kraj osmoljetke. Ne verujem da je to bio motivacioni govor, jer sam bio jako solidan đak, ali ne bih ni isključio tu mogućnost. Vic ide od prilike ovako:

"Vratio se ćale sa roditeljskog, a sin malo podbacio u školi pa čcekivao da ce ćale da se dere. Medjutim ništa. Atmosfera opuštena. Čak ćale iznese viski i dve čaše:

- Ajde sine naspi nam ovaj viski, šta me gledaš?

Sin zbunjeno sipa samo ocu.

- Sipaj... Sipaj i za sebe.
- Tata ja ne pijem.
- Ma slobodno sipaj... Je l ti se svđja?
- Pa nije loše... Bolje je od one brlje što pijem drugarima.
- Pa jeste. Ovo je džoni voker blek, najkvalitetniji viski. Stariji od tebe... Zapali jedan malboro.
- Tata ja ne pušim.
- Ajde bre. Znam da pušis... Kako je?
- Pa bolje od krdže koju pusimo u školskom dvorištu.

Baš jutros, nakon neprospavane noći i gledanja utakmica naših ekipa u Evropi (posebno jedne)setio sam se jedne priče iz vremena kada sam radio u FC Valensija.

"How many miles to Babylon?
.......

If your heels are nimble and light,
You will get there by candle-light."

Podsetio me film "Stardust" na radoznalost. Ne da nešto razmišljam o njoj, nego na onu sirovu radoznalost, gde se intelekt razbija na "come what may" momentima, "glavom kroz zid" momentima.

Kad bi čovek stvarno imao te babylon sveće pa ih samo zapali i ode u budućnost, ode u prošlost, nečiju glavu, drugi svet, u

Neprospavana noc uoci odlaska u Hong Kong zbog kise koja je bubnjala po limenoj nadstresnici mog balkona, kao u kakvom raspomamljenom ratnickom (apokalipticnom?) pozivu

Sam, potpuno sam u svojoj pustinji. Oko njega u nedogled. SAM! Da li hoda, korača? Ne zna. Da li razmišlja? Da. O čemu? Ne zna. Misli se kovitlaju bez konca i kraja, nepovezane, nijedna se ne zadržava ni delić sekunde, odlaze ne zaustavljajući se, samo odlepršaju i kao da ih nije ni bilo. Već ga zatrpavaju nove, nove, nove ali i one traju tek tren. Bacio je pogled metar, dva ispred sebe. NIŠTA. Nema peska, nema ničega, pustoš dokle god oko dopire na svih dvesta sedamdeset strana. Počinje da shvata, nije on u pustinji, pustinja je u njemu! Uz ogroman napor volje uspeo je da zadrži