U tekstu napisanom za nedeljno izdanje Kurira sam upotrebio nespretnu paralelu u kojoj sam naša očekivanja od fudbalske reprezentacije uporedio sa preambicioznim očekivanjima od dece ometene u razvoju, koristeći vic koji sam par dana pre pisanja teksta čuo.  Brojna i burna reakcija ljudi koji su čitali tekst me je u početku zbunila, a kasnije i uverila da se radi o velikoj nepažnji i grešci s moje strane i da je moj pokušaj humora okvalifikovan kao diskriminacija prema deci sa takvim potrebama. Uvidevši svoj propust obrisao sam blog u kome sam preneo taj tekst.

Ni na kraj pameti mi nije bilo da je šala diskriminatorska niti sam imao niti imam nameru da bilo koga dovedem u diskriminišući položaj.

Najiskrenije se izvinjavam svima koji se osećaju pogođenim mojim tekstom, svakom detetu  ponaosob, roditeljima i javnosti. Izvinjavam se i uredništvima B92 i Kurira.

 “Ne poznajem Amy Winehouse, ali se iskreno nadam da će neko blizak njoj intervenisati i pružiti joj pomoć. Ovo je zaista srceparajuće.”  - moby

uvek sam pokusavao da objasnim sebi to zaista cudno raspolozenje kada sam prvi put cuo ejmin glas. ono je variralo izmedju neke vrste neznog saosecanja, i sokantnog predosecaja bliskog kraja, nesto sto sam prvi put osetio kada je kobejn overio u rimu, i posle sa dugim nizom prijatelja koji su padali kao snopje pod pritiskom heroina, ili vec nemoci da akumuliraju i apsorbuju ochaj devedesetih i izadju iz njega kao chvrshci i sjajniji ljudi, odnosno ne izadju nikada, nikuda. potonu...

ejmi tone, i to je tuzno, pretuzno.

 Nekoliko trenutaka Amy je izgledala svesno i srećno dok je pevala neke od svojih najvećih hitova.

Gaša se ugojio...

...te su mu sve košulje kratke, rukavi na džemperima jedva nešto do ispod lakata, a pantalone od raznih materijala razvuku mu se po nožurdama i napnu k'o strune. Izrazito je visok zbog čega mu se stomačić-bojlerčić iz profila još više ispolji. I svakoga dana pipkajući stomak po nekoliko puta dođe te nam svima saopšti kako je „dobio sise". U kombinaciji sa nekoliko verzija kariranih šešira tipa agent-slobodni strelac, Gaša je svakako uočljiv.

Gaša troškari...

...pa je tako uoči Nove godine počastio sebe „ajfonom".

 Gost autor: JARIL

Ја сам имао ту (не)срећу да сам доживео истовремено аутовање два своја идентитета: религијског и сексуалног.

Било је то негде око моје 20те године. Технички гледано, касно. Слутећи конфликт који ће постојећи идентитети направити, њихово испољавање (аутовање) и признавање, пре свега себи самом, одлагао сам колико сам могао. Вакуум који је настао испуњен је музиком. И свим око музике. Слушање, свирање, певање, учење и све у круг. Одлагање материјализације својих идентита уопште није препоручљиво. И поред тога ја сам свесно чекао да се бар средња школа заврши. (Појашњење: средња музичка школа у Србији уме да буде екстремно напорна; на четвртој години сам имао 20ак предмета од тога сваки двочасовни + ванредне пробе хора; кад се на то дода редовно вежбање клавира (3 сата дневно), солфеђа (колико се стигне), јасно је да се даље од музике и не може отићи.) Није ми био потребан додатни духовни напор који би ме омео у школовању.

То што су моји идентитети били на "стенд бају" никако не значи да су били угашени. Пре бих могао поетски да их опишем као сабијени вулкан окован непробојним механизмима одбране. Исказивали су се понајвише кроз уметност (нпр. писање песама без родова, обраћање "апстрактним лицима") и, наравно, кроз снове. Снови су ми били у тоталном нереду: од најпорнографскијих (са све групњацима) до најбожанскијих (са све угледањем Христа и Оца). На јави су се оба идентитета испољавала макар толико да сам био свестан да постоје (ал' нисам баш хтео да признам). Све се ипак завршавало на почетним импулсима: религијском надахнућу и сексуалним поривима.

 Na molbu koleginice iqiqiq, koja nema autorsku opciju a trebalo bi, objavljujem ovaj apel!

 Младеновић Немања је рођен 29.7.1998.године у Београду. До јуна месеца ове године био је ђак ОШ "Ђорђе Крстић" а сада је ученик Прве београдске гимназије. У школу није кренуо.

Немања се већ две године лечи на педијатријској клиници Института за мајку и дете, на одељењу хематоонкологије ради спровођења терапије. Лечи се под дијагнозом MORBUS HODKIN IV CS (C 81.o).

Мој момак је у спаваћој соби имао велику икону Христа Пантократора. У тренутном стању нисам био способан за згражавање над идејом ћу да пред иконом да изгубим невиност. Провео сам код њега пар дана. Организовао је седељку где сам упознао његово друштво. Тешко је рећи да сам их упознао. У стању у каквом сам се затекао много тога је тек пролазило мимо мене. Сва срећа па је он био старији од мене и са више искуства у односу религијско-сексуално и што му моје понашање није било ништа ново, ништа страно.

Gost autor: JARIL

„Понос"

Тема поноса обично врло брзо открије да та једна реч има различита значења и да би  сви много више разумели када би се пораздвајале речи: понос, гордост, самољубље и љубав према себи. Такво расипање значења отежава откривање несвесних покретача на став према Паради. Наравно, у дебатама

  U septembru, oktobru i decembru prošle godine u Srbiji je definitivno uspostavljen nacionalni konsenzus o demokratskoj budućnosti naše zemlje. Oko te snažne vizije cela nacija se ujedinila, kao retko kada u istoriji.
  Danas se ne primećuje previše od tog poleta i te energije. Naše društvo kao da je izgubilo zajednički cilj, kao da se opet podelilo na interese i diskusione grupe. Jedni prete štrajkom, drugi štrajkuju, treći teoretišu o razlozima za i protiv.
  U čemu je stvar?